Rajko

Rajko je počeo da igra fudbal na livadama beogradskog naselja Košutnjak, da bi 1940. godine na utakmici protiv ekipe zemunskog Viteza, u kojoj je postigao pet golova, zabeležio prvi seniorski nastup za ekipu BSK-a. Naredne godine, po izbijanju Drugog svetskog rata na prostorima Srbije, njegov sportski razvoj stagnira sve do 1944. kada zajedno sa Đajićem i Jezerkićem nastavlja da igra fudbal. Crveno -beli dres nosio je punih 14 sezona, od osnivanja 4. marta 1945. godine, pa sve do novembra 1958. godine, kada se od najdražeg dresa oprostio u finalu kupa protiv mostarskog Veleža (4:0). Bio je kapiten Crvene zvezde koju je predvodio do šest titula šampiona (1946, 1951, 1953, 1956, 1957. i 1959.) dok je dva trofeja manje "podigao" u nacionalnom kupu. Veliki sportsmen i prva zvezda našeg "sazvežđa" uradila je 7. aprila 1958. godine, nešto o čemu se i dan danas priča. Naime , u prvenstvenom susretu protiv Splita dvadesetak minuta pre kraja meča kamenica koja je doletela iz gledališta, je pogodila u glavu Boru Kostića, nakon čega je jedinstveni Rajko povukao ekipu sa terena. Disciplinski sud FSJ kaznio je zbog toga sve igrače našeg tima izuzev Beare i Kostića jednomesečnom suspenzijom.

Bio je veliki as, fudbaler i džentlmen u kopačkama, poštovan i voljen u celoj zemlji. Njegova popularnost prerasla je u legendu i prevazišla vreme u kojem je igrao. Bio je slavljen kao nezaboravni kapiten Crvene zvezde, jedan od dirigenata i najboljih strelaca reprezentacije kojoj je punu deceniju davao poseban pečat. Veliki protivnik nesportske igre i nekorektne borbe, nikad nije povukao protivnika za dres, niti mu je podmetnuo nogu. Fudbalski teren za Rajka nikad nije predstavljao nadmetanje u snazi, već prostor za igru i demonstraciju veštine. Jednostavno , voleo je fudbal prenoseći ljubav i fer-plej na svoje klupske, reprezentativne drugove, na protivnike, ali i navijače. Bio je poštovan i neponovljiv zbog izuzetnih ljudskih i sportskih vrlina.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 59 utakmica i postigao 32 gola a debitovao je 9. maja 1946. godine u Pragu kada su "plavi"pobedili Češkoslovačku 2:0. Na tom meču se i upisao u strelce. Učestvovao je i dva puta na Olimpijskim igrama 1948. u Londonu, 1952. godine u Helsinkiju i okitio se srebrnim medaljama. Bio je učesnik dva Svetska prvenstva 1950. u Brazilu i 1954. godine u Švajcarskoj. Poslednji reprezentativni meč odigrao je 29. septembra 1957. protiv Rumunije u Bukureštu.

Po okončanju igračke karijere, od 1960. godine, pa u narednih šest godina, Mitić se nalazio na čelu stručnog štaba Crvene zvezde, da bi posle toga tri godine bio savezni kapiten-selektor Fudbalskog saveza Jugoslavije. Najveći selektorski uspeh ostvario je 1968. godine u Italiji na Evropskom prvenstvu kada je tim predvođen Draganom Džajićem bio vicešampion.

Velika ljubav pored fudbala, bila mu je i novinarstvo, pa je još za vreme aktivnog igranja bio komentator beogradskog "Sporta", da bi se kasnije potpuno posvetio žurnalistici radeći u magazinu "Tempo" u kome je i nakon penzionisanja 1983. godine, ostao aktivan. Od 1983. godine se posvetio volonterskom radu u Crvenoj zvezdi, gde je dugo bio član najužeg rukovodstva i u dva mandata predsednik Skupštine kluba. Bio je aktivan u Savetu kluba i sekciji veterana.

Velemajstor fudbala sa životne scene sišao je 29. marta 2008. godine ostavivši iza sebe neizbrisiv trag u našem klubu i našoj zemlji. Od 21. decembra 2014. godine, odlukom Skupštine kluba, a na predlog navijača, stadion Crvene zvezde nosi ime "Rajko Mitić". Od 18. novembra 2017. godine ispred stadiona postavljena je i bista prve Zvezdine zvezde.