Dragoslav

Na 369 mečeva za Crvenu zvezdu je postigao 115 golova, osvojio pet titula prvaka i tri kupa. Kao trener našeg kluba u sezoni 1989/90 je osvojio duplu krunu stvorivši tim koji je već naredne godine osvojio Kup šampiona i Interkontinentalni kup. "Kralj driblinga", druga Zvezdina zvezda, iza Rajka Mitića, je bio reprezentativac kada je Jugoslavija bila olimpijski pobednik, četvrta u svetu i druga u Evropi.

Niko pre i posle Šekularca nije posedovao tako ogromnu starst za loptom. Po talentu i odanosti fudbalu, "Šeki" je jednostavno bio predodređen da dosegne visoku klasu i postane as svetskog formata. Ambiciozan i zaljubljen u fudbal, bio je nepopravljivi optimist, a kad je tek zakoračio u juniorski tim Crvene zvezde imao je hraborosti da pred trenerom Mišom Pavićem, koji ga je sa 17 godina promovisao u prvotimca, glasno kaže: "Danas postoje samo trojica velikih fudbalera na planeti, a to su Di Stefano, Puškaš i Dragoslav Šekularac".

Kad je Dimitrije Milojević, popularni "Čika Mitke", video Šekularca u dvorištu Druge muške gimnazije, odmah ga je poslao u Crvenu zvezdu. U vragolanu sa krivim nogama je video nesvakidašnju darovitost. Šeki je od starta dovodio navijače do ushićenja, jer je brzo postao fudbaler bravura, vica, duha i mašte. Jedinstven po mnogo čemu.

Osporavan od strane oca, koji ga je usmeravao na školu, a protivio se fudbalu, Dragoslav je kao i svaki put u životu isterao svoje. U Zvezdi su ga sačekali mnogo stariji i priznatiji igrači, što mu je samo bio motiv da se dokaže.

- Sećam se utakmice, lopta kod mene i ja "prozovem" Branka Stankovića, a dodam loptu na drugu stranu i pogrešim. U poluvremenu priđe mi on, dobro me ošamari i ja zaplačem. Na sledećem treningu trener nas postavi jednog nasuprot drugom i on ne pipne fudbal uopšte. Kasnije me je kada je postao trener stalno"savetovao" da igram kao tada protiv njega. Ko zna da li bi od mene bilo nešto da Zveda nije otišla na turneju po Americi da zarađuje pare, a mi iz drugog tima ostali u Beogradu. Iskoristio sam tu šansu maksimalno, ceo Beograd je pričao o nekom novom malom, koji odlično igra, pa me je tako na primer na prvoj utakmici gledalo dve, na drugoj pet, a na trećoj 15.000 ljudi – prisećao se Šeki.Posebno je apostrofirao, pozitivan bilans u derbijima sa Partizanom, u utakmicama koje je smatrao najvažnijim u karijeri. Posedovao je virtuoznu tehniku, sjajan pregled igre i majstorstvo koje je malo ko uspevao da kopira, ali je uvek želeo da utiče na igru i rezultat. Da bude centralna ličnost kao u finalu osvojenog kupa 1959. godine protiv Partizana. Specifičnog temperamenta, uvek se borio za istinu i pravdu, o posledicama nije razmišljao, reagovao je srcem, a ne razumom, pa je usled toga i suspendovan bio nakon meča u Nišu zbog udaranja sudije Pavla Tumbasa u jesen 1962. godine. Savez nije mario što je Šeki po mnogima bio prvo ime Mundijala u Čileu 1962. godine, već ga je odstranio iz fudala dve godine!

Po povratku je osvojio petu titulu sa Zvezdom 1964. godine, a zatim povredio kičmu pa je 1966. godine otišao u Karlsrue. Igrao je zatim za Sent Luis, pa OFK Beograd, Santa Fe, Atletiko Bukaramangu, Milonarios, Ameriku de Kali, Pariz i 1975. godine kao igrač-trener za kanadske “Bele orlove”. Voleo je život, živeo i igrao mimo pravila. Zato je bio jedinstven.

Za državni tim je odigrao 41 utakmicu i postigao šest golova. Debitovao je 30. septembra 1956. godine protiv Češkoslovačke, a poslednji meč odigrao 1. juna 1966. godine kada je u Beogradu gostovala Bugarska. Igrao je na dva Mundijala, 1958. u Švedskoj i četiri godine kasnije u Čileu, gde je sa selekcijom Jugoslavije ostvario najbolji plasman u istoriji – četvrto mesto. Hroničari tog vremena kažu da je Šeki bio po igri iznad svih zvezda i da je trebalo njemu, a ne Garinči i Amarildu da pripadne priznanje za najboljeg igrača Svetskog prvenstva.

Trenersku karijeru je gradio u Kanadi, a na “Marakanu” je stigao 1989. godine i odmah osvojio duplu krunu. Tim sa prvom zvezdom Draganom Stojkovićem je bio dopunjen Dejanom Savićevićem, Darkom Pančevom, Miodragom Belodedićem i Ilijom Najdoskim. Znao je Šeki da je to sastav za osvajanje Kupa šampiona, ali je u revanšu Kupa UEFA protiv Kelna opet proradio onaj njegov nerv, pa je zaradio osam utakmica od strane UEFA. Tim koji je počeo da stvara Ljubomir Petrović naredne sezone je odveo do najvećih dostignuća. Trenerski put ga je vodio u Ameriku, Al Naser, Hajdelberg, Marbelju, Busan, Obilić, pa na kraju je stigao do početka i “Belih orlova”.
Čovek koji je fudbal pretvarao u umetnost umro je 5. januara 2019. godine.