Dragan

U Crvenu zvezdu je došao kao petnaestogodišnjak, nakon maestralno odigranog juniorskog turnira u Valjevu, gde su ga zapazili "lovci na talente" najvećih klubova. Po prelasku u Beograd, Džajiću je trebalo samo šest meseci da zasluži poziv u seniorski tim, a kao važan istorijski podatak ostaće činjenica da je tadašnji trener Miša Pavić "velemajstoru" ukazao šansu 8. juna 1963. godine u utakmici sa podgoričkom Budućnošću.

Vitak , dugog koraka, elegantan u svakom pokretu, neshvatljivo hitar sa filigranskom tehnikom driblinga i udarca, Džajić je, iako izrazito levonog, bio je kompletan igrač najvećeg svetskog kova. Znao je majstorski da se u punom trku pred protivnikom zanjiše, da ga uhvati bespomoćnog na “krivoj nozi” i da pojuri prema golu. U tim momentima pogodak ili asistencija su bili gotovo neminovni.

Prvu titulu u crveno-belom dresu je osvojio u narednoj sezoni 1964. godine, a ostaće upamćen i kao predvodnik generacije koja je prva u istoriji zabeležila het-trik u tadašnjoj ligi bivše Jugoslavije (1968, 1969, 1970. godine). Petim naslovom prvaka okitio se 1973. godine, a uz to je i četiri puta podizao pehar namenjen osvajaču nacionalnog kupa. Nakon odlaska iz najtrofejnijeg srpskog kluba svojevremeno najbolje levo krilo sveta, u svoju biografiju je upisalo i dve godine inostrane karijere. Pa je tako 1975. godinu i narednu sezonu proveo u francuskom prvoligašu Bastiji, za koju je odigrao 80 mečeva. Usledio je povratak među crveno-bele za koje je igrao sve do oproštajne utakmice 28. maja 1978. godine u Mostaru. Statistika kaže da je zabeležio rekordnih 590 mečeva u Zvezdinom dresu i postigao 287 golova. Postavio je niz klupskih rekorda, koji će teško biti nadmašeni.

Nacionalni dres Jugoslavije je oblačio 85 puta, uz 23 gola. Držao je od 11. oktobra 1972. godine rekord po broju utakmica za “plave” sve do oktobra 2004. godine. Debitovao je 17. juna 1964. godine protiv Rumunije, a oprostio se od reprezentacije 16. septembra 1979. na meču sa Argentinom. Igrao je na Evropskim prvenstvima 1968. godine u Italiji, gde je bio najzaslužniji za osvojenu vicešampionsku titulu, kao i u Jugoslaviji 1976. godine. Bio je učesnik Mundijala 1974. u Nemačkoj. Četiri puta je igrao za selekciju Evrope (Lisabon 1970, Moskva 1972, Hamburg i Bazel 1973. godine) i dva puta za tim sveta (Rio 1968. i Pariz 1969.).

Džaja je bio jedan od najcenjenijih fudbalera 20. veka, odigrao je mnogo spektakularnih mečeva, postigao sijaset fenomenalnih i presudnih pogodaka, mnoge iz slobodnih udaraca. Sasvim je zasluženo izabran za najboljeg igrača Srbije i Jugoslavije u prošlom veku. UEFA je za proslavu 50 godina postojanja birala idealni tim 20. veka i u konkurenciji 50 fudbalera bio je i Džaja.

Nakon više nego uspešne igračke karijere Džaja je na predlog rukovodstva Crvene zvezde 1979. godine, seo u fotelju tehničkog direktora. Dvanaest godina kasnije osvajanjem titule prvaka Evrope i sveta 1991. godine, zajedno sa saradnicima, Dragan Džajić je ispisao najlepšu stranicu u istoriji našeg kluba i srpskog klupskog fudbala. Osim mesta tehničkog direktora velemajstor driblinga je od 1998. godine obavljao u dva mandata (1998-2004, 2012-2014.) funkciju predsednika kluba. Kao direktor i predsednik Crvene zvezde osvojio je 11 prvenstava, osam kupova, Kup šampiona i Interkontinentalni kup.

Od decembra 2014. godine, odlukom Skupštine Crvene zvezde, Džajić je izabran za počasnog predsednika Crvene zvezde. Njegovo znanje, iskustvo, smirenost i lucidnost su pomogli klupskom rukovodstvu da vrati klub ne samo na pijedastal u Srbiji (šest titula) već i na evropsku mapu gde su poslednje sedam godina uzastopno igrane grupne faze Lige Evrope i Lige šampiona.