Dragan

Stojković je bio jednostavno rođen da uspe u fudbalu, jer je njegova virtuoznost još sa terena Pasi poljane, pa preko Radničkog iz Niša sve stručnjake i gledaoce ostavljala bez daha. On je loptu "mazio", kontrolisao je sa takvom perfekcijom da je izgledalo kao da je deo njega samog, a uz lucidnost, kreaciju i sjajnu realizaciju, vrlo brzo je postao svetska marka.

Ubrzo po dolasku na Marakanu 1986. godine zadužio je kapitensku traku i postao jedan od najboljih igrača u istoriji crveno-belih. Posle nepune četiri godine, 3. maja 1989. godine promovisan je u "red besmrtnih", odnosno petu Zvezdinu zvezdu. Kad je došao u naš klub, već posle prvih utakmica je bilo jasno da je stigao novi lider najplemenitijeg kova, dirigent koji je posedovao harizmu pobednika, naslednik velikih zvezda - Rajka Mitića, Dragoslava Šekularca, Dragana Džajića, Vladimira Petrovića. Osvojio je srca svih navijača Zvezde, nesebično dajući uvek najlepše momente. Pamte se njegovi driblinzi, golovi, posebno iz slobodnih udaraca. Pamte se i oni čuveni mečevi sa Milanom 9. novembra 1988. godine, spektakularni golovi protiv ekipe koju je magla spasila eliminacije, a koja je posle preživljenih penala na Marakani dve godine vladala Evropom. Ostaće zabeležen u analima i njegov gol direktno iz kornera u večitom derbiju. Osvojio je dve titule šampiona Jugoslavije 1988. i 1990. godine, a posle promovisanja u petu Zvezdinu zvezdu iz Beograda je otišao u Marsej u leto 1990. godine. Nije ni slutio tada da će se sa bivšim saigračima sresti narednog proleća u finalu Kupa evropskih šampiona u Bariju.

Na toj utakmici odigrao je samo desetak minuta, a navijači Crvene zvezde ponosno ističu da njihov idol nije želeo da šutira jedanaesterac, kako ne bi eventualno uticao na konačni rezultat meča. Fudbalski put ga je dalje odveo u Veronu, gde je posle jedne sezone otišao na iznenađenje mnogih u japansku Nagoju, gde je dobio status božanstva i proveo osam sezona sve do kraja igračke karijere 2001. godine. Taj fudbalski zanos do fanatizma, borba do poslednje kapi znoja, a uz virtuoznost - Stojkoviću su dali status jednog od najcenjenijih igrača Evrope i sveta tog vremena.

Za reprezentaciju Jugoslavije i SR Jugoslavije je odigrao 84 utakmice, a postigao je 15 golova. Debitovao je 12. novembra 1983. protiv Francuske, a poslednji meč je odigrao 14. marta 2001. godine u duelu sa Slovenijom.

Učestvovao je na dva Svetska prvenstva 1990. u Italiji i 1998. godine u Francuskoj, kao i na kontinentalnom nadmetanju 1984. u Francuskoj i 2000. godine u Belgiji i Holandiji. Kao najmlađi reprezentativac u Francuskoj je na meču sa domaćinima 1984. godine preuzeo odgovornost i uspešno izveo penal, što je jasno govorilo svima da je nacionalni tim dobio budućeg lidera. Spektakularno je igrao na Mundijalu u Italiji 1990. godine kada je Jugoslavija bila peta. Njegov gol u osmini finala protiv Španije, kada je lažnjakom u šesnaestercu izbacio kompletnu odbranu “crvene furije”, ušao je na listu 50 najlepših golova na Svetskim prvenstvima.

Po završetku karijere od marta 2001. do juna 2005. godine bio je predsednik Fudbalskog Saveza SR Jugoslavije donoseći autoritetom bolji status i rejting nacionalnog saveza. Od jula 2005. do oktobra 2007. godine obavljao je funkciju predsednika Crvene zvezde i u tom periodu klub je ostvario zapažene rezultate, osvojene su dve duple krune. Iz Zvezde se ponovo uputio na Istok, odnosno Japan, gde je kao trener preuzeo Nagoju sa kojom jeu debitantskoj sezoni osvajio treće mesto i bio proglašen za najboljeg trenera tamošnje lige. Kulminacija ipak sledi kasnije, tačnije u sezoni 2010/2011 kada je sa Nagojom osvojio prvu titulu prvaka u istoriji Japana. Posle pet godina na čelu kluba od 2015. do 2020. godine uspešno je predvodio kineski Gvangdžu RF. Nakon toga je kao šef stručnog štaba preuzeo nacionalni tim Srbije.