Владимир Петровић

Биографија

Владимир Петровић рођен је 1. јула 1955. године у Београду, а у фудбалском свету познат је под надимком Пижон. За 11 година у клубу, као четврта Звездина звезда, је одиграо 497 мечева и постигао 117 голова, уз то је освојио као играч пет титула шампиона државе и један куп. У два наврата је био тренер Црвене звезде, а 1997. године је освојио национални куп.

Велики део каријере је провео у нашем клубу, где је стекао почасну титулу четврте Звездине звезде, односно, ушао је међу пет најбољих играча који су икада играли на београдској Маракани. Такође, важи за једног од најмлађих дебитаната у најтрофејнијем српском клубу, јер је 1971. године, дакле као шеснаестогодишњак први пут заиграо за сениорски тим, мада је званичан деби забележио 19. јула 1972. године против Хајдука са 17 година и 19 дана. Освојио је као играч шест домаћих трофеја, пет титула и национални куп, а велики жал је остао због изгубљеног финала Купа УЕФА 1979. године против Борусије из Мехенгладбаха. Укупно је црвено-бели дрес обукао 497 пута уз 117 постигнутих голова. После 11 година на Маракани, 1982. године отиснуо се у Лондон, где је за тамошњи Арсенал играо једну сезону. Инострану каријеру је наставио у Антверпену, Бресту, Стандарду и на послетку у Нансију 1988. године.

Често сам имао проблем у игри, јер сам у глави имао не два, већ пет решења

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ Пижон

У дресу са националним обележјем наступио је 34 пута и постигао пет голова. Дебитовао је против Мађарске 26. септембра 1973. године, учествовао на два Светска првенства 1974. године у Немачкој и 1982. године у Шпанији. Репрезентативну каријеру је завршио 13. октобра 1982. против селекције Норвешке у Ослу. Остаће упамћен у историји као играч бриљантног ума, као неко ко је видео пет потеза унапред и био један од најомиљенијих фудбалера међу навијачима Звезде и поклоницима овог спорта.

Фудбал је Пижонова љубав и страст, по завршетку играчке каријере нову је градио као тренер. После рада у Омладинској школи Црвене звезде, био је помоћник у стручном штабу Драгослава Шекуларца 1989. године, па потом и тренерском тиму Љупка Петровића сезону касније, када су остварени највећи резултати у историји клуба и српског фудбала. Два пута је био први тренер вољеног клуба. Радећи са бисерима, пре свих са Дејаном Станковићем у сезони 1996/97 освојио је национални куп, а у другом мандату био је на клупи у сезони 2009/10. Као тренер водио је још Раднички (НБ), Бор, Атромитос, Славију Мозир, Војводину, Далијен, Темишвар и ОФК Београд. Био је селектор младе репрезентације Србије и Црне Горе (2002-2004.) и био вицешампион Европе 2004. године, а од 17. новембра 2010. до 14. октобра 2011. године је био селектор Србије. Предводио је још Кину, Ирак и Јемен.