Драгослав

На 369 мечева за Црвену звезду је постигао 115 голова, освојио пет титула првака и три купа. Као тренер нашег клуба у сезони 1989/90 је освојио дуплу круну створивши тим који је већ наредне године освојио Куп шампиона и Интерконтинентални куп. "Краљ дриблинга", друга Звездина звезда, иза Рајка Митића, је био репрезентативац када је Југославија била олимпијски победник, четврта у свету и друга у Европи.

Нико пре и после Шекуларца није поседовао тако огромну старст за лоптом. По таленту и оданости фудбалу, "Шеки" је једноставно био предодређен да досегне високу класу и постане ас светског формата. Амбициозан и заљубљен у фудбал, био је непоправљиви оптимист, а кад је тек закорачио у јуниорски тим Црвене звезде имао је храборости да пред тренером Мишом Павићем, који га је са 17 година промовисао у првотимца, гласно каже: "Данас постоје само тројица великих фудбалера на планети, а то су Ди Стефано, Пушкаш и Драгослав Шекуларац".

Кад је Димитрије Милојевић, популарни "Чика Митке", видео Шекуларца у дворишту Друге мушке гимназије, одмах га је послао у Црвену звезду. У враголану са кривим ногама је видео несвакидашњу даровитост. Шеки је од старта доводио навијаче до усхићења, јер је брзо постао фудбалер бравура, вица, духа и маште. Јединствен по много чему.

Оспораван од стране оца, који га је усмеравао на школу, а противио се фудбалу, Драгослав је као и сваки пут у животу истерао своје. У Звезди су га сачекали много старији и признатији играчи, што му је само био мотив да се докаже.

- Сећам се утакмице, лопта код мене и ја "прозовем" Бранка Станковића, а додам лопту на другу страну и погрешим. У полувремену приђе ми он, добро ме ошамари и ја заплачем. На следећем тренингу тренер нас постави једног насупрот другом и он не пипне фудбал уопште. Касније ме је када је постао тренер стално "саветовао" да играм као тада против њега. Ко зна да ли би од мене било нешто да Зведа није отишла на турнеју по Америци да зарађује паре, а ми из другог тима остали у Београду. Искористио сам ту шансу максимално, цео Београд је причао о неком новом малом, који одлично игра, па ме је тако на пример на првој утакмици гледало две, на другој пет, а на трећој 15.000 људи – присећао се Шеки.Посебно је апострофирао, позитиван биланс у дербијима са Партизаном, у утакмицама које је сматрао најважнијим у каријери. Поседовао је виртуозну технику, сјајан преглед игре и мајсторство које је мало ко успевао да копира, али је увек желео да утиче на игру и резултат. Да буде централна личност као у финалу освојеног купа 1959. године против Партизана. Специфичног темперамента, увек се борио за истину и правду, о последицама није размишљао, реаговао је срцем, а не разумом, па је услед тога и суспендован био након меча у Нишу због ударања судије Павла Тумбаса у јесен 1962. године. Савез није марио што је Шеки по многима био прво име Мундијала у Чилеу 1962. године, већ га је одстранио из фудала две године!

По повратку је освојио пету титулу са Звездом 1964. године, а затим повредио кичму па је 1966. године отишао у Карлсруе. Играо је затим за Сент Луис, па ОФК Београд, Санта Фе, Атлетико Букарамангу, Милонариос, Америку де Кали, Париз и 1975. године као играч-тренер за канадске “Беле орлове”. Волео је живот, живео и играо мимо правила. Зато је био јединствен.

За државни тим је одиграо 41 утакмицу и постигао шест голова. Дебитовао је 30. септембра 1956. године против Чешкословачке, а последњи меч одиграо 1. јуна 1966. године када је у Београду гостовала Бугарска. Играо је на два Мундијала, 1958. у Шведској и четири године касније у Чилеу, где је са селекцијом Југославије остварио најбољи пласман у историји – четврто место. Хроничари тог времена кажу да је Шеки био по игри изнад свих звезда и да је требало њему, а не Гаринчи и Амарилду да припадне признање за најбољег играча Светског првенства.

Тренерску каријеру је градио у Канади, а на “Маракану” је стигао 1989. године и одмах освојио дуплу круну. Тим са првом звездом Драганом Стојковићем је био допуњен Дејаном Савићевићем, Дарком Панчевом, Миодрагом Белодедићем и Илијом Најдоским. Знао је Шеки да је то састав за освајање Купа шампиона, али је у реваншу Купа УЕФА против Келна опет прорадио онај његов нерв, па је зарадио осам утакмица од стране УЕФА. Тим који је почео да ствара Љубомир Петровић наредне сезоне је одвео до највећих достигнућа. Тренерски пут га је водио у Америку, Ал Насер, Хајделберг, Марбељу, Бусан, Обилић, па на крају је стигао до почетка и “Белих орлова”.
Човек који је фудбал претварао у уметност умро је 5. јануара 2019. године.