Драган

Стојковић је био једноставно рођен да успе у фудбалу, јер је његова виртуозност још са терена Паси пољане, па Радничког из Ниша све стручњаке и гледаоце остављала без даха. Он је лопту мазио, контролисао је са таквом перфекцијом да је изгледало као да је део њега самог, а уз луцидност, креацију и сјајну реализацију, врло брзо је постао светска марка.

Убрзо по доласку на Маракану 1986. године задужио је капитенску траку и постао један од најбољих играча у историји црвено-белих. После непуне четири године, 3. маја 1989. године промовисан је у "ред бесмртних", односно пету Звездину звезду. Кад је дошао у наш клуб, већ после првих утакмица је било јасно да је стигао нови лидер најплеменитијег кова, диригент који је поседовао харизму победника, наследник великих звезда - Рајка Митића, Драгослава Шекуларца, Драгана Џајића, Владимира Петровића. Освојио је срца свих навијача Звезде, несебично дајући увек најлепше моменте. Памте се његови дриблинзи, голови, посебно из слободних удараца. Памте се и они чувени мечеви са Миланом 9. новембра 1988. године, спектакуларни голови против екипе коју је магла спасила елиминације, а која је после преживљених пенала на Маракани две године владала Европом. Остаће забележен у аналима и његов гол директно из корнера у вечитом дербију. Освојио је две титуле шампиона Југославије 1988. и 1990 године, а после промовисања у пету Звездину звезду из Београда је отишао у Марсеј у лето 1990. године. Није ни слутио тада да ће се са бившим саиграчима срести наредног пролећа у финалу Купа европских шампиона у Барију.

На тој утакмици одиграо је само десетак минута, а навијачи Црвене звезде поносно истичу да њихов идол није желео да шутира једанаестерац, како не би евентуално утицао на коначни резултат меча. Фудбалски пут га даље одводи у Верону, где после једне сезоне одлази на изненађење многих у јапанску Нагоју, где је добио статус божанства и провео осам сезона све до краја играчке каријере 2001. године. Тај фудбалски занос до фанатизма, борба до последње капи зноја, а уз виртуозност - Стојковићу су дали статус једног од најцењенијих играча Европе и света тог времена.

За репрезентацију Југославије и СР Југославије је одиграо 84 утакмице, а постигао је 15 голова. Дебитовао је 12. новембра 1983. против Француске, а последњи меч је одиграо 14. марта 2001. у дуелу са Словенијом.

Учествовао је на два Светска првенства 1990. у Италији и 1998. године у Француској, као и на континенталном надметању 1984. у Француској и 2000. године у Белгији и Холандији. Као најмлађи репрезентативац у Француској је на мечу са домаћинима 1984. године преузео је одговорност и успешно извео пенал, што је јасно говорило свима да је национални тим добио будућег лидера. Спектакуларно је играо на Мундијалу у Италији 1990. године кад је Југославија била пета. Његов гол у осмини финала против Шпаније, када је лажњаком у шеснаестерцу избацио комплетну одбрану “црвене фурије”, ушао је на листу 50 најлепших голова на Светским првенствима.

По завршетку каријере од марта 2001. до јуна 2005. године био је председник Фудбалског Савеза СР Југославије доносећи својим ауторитетом бољи статус и рејтинг националног Савеза. Од јула 2005. до октобра 2007. обављао је функцију председника Црвене звезде и у том периоду клуб је остварио запажене резултате, освојене су две дупле круне. Из Звезде се поново упутио на Исток, односно Јапан, где као тренер преузео Нагоју са којом у дебитантској сезони освајио треће место и био проглашен за најбољег тренера тамошње лиге. Кулминација ипак следи касније, тачније у сезони 2010/2011 када је са Нагојом освојио прву титулу првака у историји Јапана. После пет година на челу клуба од 2015. до 2020. успешно је предводио кинески Гвангџу РФ. Након тога као шеф стручног штаба предводи национални тим Србије.