Рајко

Рајко је почео да игра фудбал на ливадама београдског насеља Кошутњак, да би 1940. године на утакмици против екипе земунског Витеза, у којој је постигао пет голова, забележио први сениорски наступ за екипу БСК-а. Наредне године, по избијању Другог светског рата на просторима Србије, његов спортски развој стагнира све до 1944. када заједно са Ђајићем и Језеркићем наставља да игра фудбал. Црвено-бели дрес носио је пуних четрнаест сезона, од оснивања 4. марта 1945. године, па све до новембра 1958. године, када се од најдражег дреса опростио у финалу купа против мостарског Вележа (4:0). Био је капитен Црвене звезде коју је предводио до шест титула шампиона (1946, 1951, 1953, 1956, 1957. и 1959.) док је два трофеја мање "подигао" у националном Купу. Велики спортсмен и прва звезда нашег "сазвежђа" урадила је 7. априла 1958. године, нешто о чему се и дан данас прича. Наиме, у првенственом сусрету против Сплита двадесетак минута пре краја каменица која је долетела из гледалишта, је погодила у главу Бору Костића, након чега је "Велики" Рајко повукао екипу са терена. Дисциплински суд ФСЈ казнио је због тога све играче нашег тима изузев Беаре и Костића једномесечном суспензијом.

Био је велики ас, фудбалер и џентлмен у копачкама, поштован и вољен у целој земљи. Његова популарност прерасла је у легенду и превазишла време у којем је играо. Био је слављен као незаборавни капитен Црвене звезде, један од диригената и најбољих стрелаца репрезентације којој је пуну деценију давао посебан печат. Велики противник неспортске игре и некоректне борбе, никад није повукао противника за дрес, нити му је подметнуо ногу. Фудбалски терен за Рајка никад није представљао надметање у снази, већ простор за игру и демонстрацију вештине. Једноставно, волео је фудбал преносећи љубав и фер-плеј на своје клупске, репрезентативне другове, на противнике, али и навијаче. Био је поштован и непоновљив због изузетних људских и спортских врлина.

За репрезентацију Југославије одиграо је 59 утакмица и постигао 32 гола а дебитовао је 9. маја 1946. године у Прагу када су "плави" победили Чешкословачку 2:0. На том мечу се и уписао у стрелце. Учествовао је на две Олимпијске игре 1948. у Лондону, 1952. године у Хелсинкију и окитио се сребрним медаљама. Био је учесник два Светска првенства 1950. у Бразилу и 1954. године у Швајцарској. Последњи репрезентативни меч одиграо је 29. септембра 1957. против Румуније у Букурешту.

По окончању каријере, од 1960. године, па у наредних шест година, Митић се налазио на челу стручног штаба Црвене звезде, да би после тога три године био савезни капитен-селектор Фудбалског савеза Југославије. Највећи селекторски успех остварио је 1968. године у Италији на Европском првенству када је тим предвођен Драганом Џајићем био вицешампион.

Велика љубав поред фудбала, била му је и новинарство, па је још за време активног играња био коментатор београдског "Спорта", да би се касније потпуно посветио журналистици радећи у магазину "Темпо" у коме је и након пензионисања 1983. године, остао активан. Од 1983. се посветио волонтерском раду у Црвеној звезди, где је дуго био члан најужег руководства и у два мандата председник Скупштине клуба. Био је активан у Савету клуба и секцији ветерана.

Велемајстор фудбала са животне сцене сишао је 29. марта 2008. године оставивши иза себе неизбрисив траг у нашем клубу и нашој земљи. Од 21. децембра 2014. године, одлуком Скупштине клуба, а на предлог навијача, стадион Црвене звезде носи име Рајко Митић. Од 18. новембра 2017. године испред стадиона постављена је и биста прве Звездине звезде.