Звездина седма декада - Од лидера до порука за спас клуба

Три кола пре краја првенства Србије и Црне Горе у сезони 2005/06, Црвена звезда је постала шампион. Головима Душана Ђокића, црвено-бели су савладали ОФК Београд и освојили 25. титулу првака. Звезда је имала девет бодова више од Партизана, од којег је имала бољи скор у међусобним мечевима, тако да је већ тада теоретски обезбедила прво место. На величанственој прослави играчи су само за поменуту прилику променили имиџ (офарбали косу у црвено-бело), а навијачи су их при изласку поздрављали овацијама. Славље је обележено и великим ватрометом. 

Освојио је наш тим и пехар Купа Србије и Црне Горе 2006. године, након што је у финалу после продужетака победио ОФК Београд – 4:2. Утакмица је одиграна по јакој киши, а јунак је био двоструки стрелац Никола Жигић. Он је прво средином другог полувремена постигао веома битан гол из слободног ударца, да би касније опасног ривала, који је био надомак великог подвига, дотукао поготком у продужецима. Преостала два поготка били су дело Милана Пуровића и Душана Басте. Претходно Црвена звезда је елиминисала Таково, Младост из Подгорице, Смедерево и Раднички из Ниша.

У првом фудбалском првенству самосталне Србије, одиграном у сезони 2006/07 – шампион је постала Црвена звезда. Са 26. по реду шампионском круном, истовремено и првом историјском у шампионату Србије, Црвена звезда је на најлепши начин окончала 130. првенствени вечити дерби. Звездине присталице, а поготово оне најватреније - Делије, 26. шампионску звездицу, пришили су на посебно драго место, јер је титула не само освојена надмоћно, него је у пролеће 2007. године остварен и сан о првом прваку Србије, што је Црвеној звезди, као једном од симбола српства, било такође изузетно битно. Титула је практично освојена у сумрак 5. маја, пред Ђурђевдан. 

У првој, историјској, сезони у самосталној Србији, Црвена звезда је постала државни првак и победник купа, уједно освојивши десету јубиларну дуплу круну. У финалу Купа Србије на стадиону вечитог ривала, Црвена звезда је у другом полувремену потпуно надиграла и заслужено победила новосадску Војводину – 2:0. Црвено-бели су на путу до финала елиминисалали Севојно, Мокру Гору из Зубиног Потока, Чукарички и Партизан.

Уследио је и најтежи период у клупској историји, током којег је шест година вечити ривал завршавао на првом месту домаћег шампионата. Погођени бројним неправдама црвено-бели су се суочавали са незамисливим ситуацијама. Уместо спонзора на дресовима фудбалери Црвене звезде су носили број “2344” уз поруку “За моју Звезду”. Навијачи су слали поруке како не би дозволили да се угаси њихов вољени клуб, европски и светски првак. Ситуација у којој се Црвена звезда нашла је била поражавајућа, терен Маракане је био у изузетно лошем стању, свлачионице су биле оронуле, новца није било, а за Звезду су играли само они највернији и то из искрене љубави. 

У таквој атмосфери је 2010. године освојен куп Србије. Црвена звезда је 23. пут тријумфовала у домаћем купу 2010. године. Финале је опет одиграно на стадиону Партизана пред 26.000 гледалаца, а Црвена звезда је убедљиво победила Војводину – 3:0. Стрелци су били Јевтић, Каду и Трифуновић. Црвена звезда је претходно елиминисала Младост из Апатина, Нови Пазар, Спартак Златибор воду и ОФК Београд.

Две године касније су 24. тријумф у домаћем купу донели Јужноамериканци - Бразилац Евандро и Колумбијац Борха, стрелци у финалу против чачанског Борца (2:0), одиграном на неутралном терену стадиона „Младост“ у Крушевцу пред 11.000 гледалаца. Звезди није било лако до водећег гола Евандра, али после тога више није имала разлога за бригу. Десетак минута пре краја утакмице, коначан резултат је поставио Борха, а црвено-бели су у Лазаревом граду заслужено прославили тријумф у Купу Србије. Био је то и први освојени трофеј у тренерској каријери Роберта Просинечког, који је као играч био члан Звездине „златне генерације“, која је 1991. година остварила највећи успех у историји југословенског фудбала, тријумфом у Купу европских шампиона. На путу да финала, Црвена звезда је елиминисала Младост из Лучана, Банат, Смедерево и у полуфиналу убедљиво Партизан, са две идентичне победе (2:0 на Маракани и 2:0 у реваншу у гостима).

Победом над екипом ОФК Београда у претпоследњем 29. колу, резултатом 4:2, фудбалери Црвене звезде су обезбедили 27. титулу првака државе, а прву после шест година дугог поста. Стрелци на овој утакмици били су Дарко Лазовић, Нејц Печник, Драган Мрђа и Милош Нинковић. Организоване прославе титуле није било, због поплава које су нешто раније погодиле Србију, и услед којих су многи претрпели материјалне и људске губитке.

Пораз на старту Суперлиге у Ивањици од Јавора 4:2 и елиминација у квалификацијама за Лигу Европе нису наговештавали да ће Црвена звезда на крају стићи прва до циља, али су тада у клубу били играчи који су имали само једну мисију, а то је да врате титулу на Маракану. У звездашкој јавности је као бомба од‌јекнула вест оног тренутка када је објављено да ће црвено-бели дрес обући Милош Нинковић, уз наслов да је срце пресудило. Међутим, тренер Славиша Стојановић је умео да добро искористи све потенцијале Милоша Нинковића и капитена Ненада Милијаша, да на њиховом квалитету и луцидности створи јак тим и нападачку игру која је после слабијег старта почела да руши све препреке пред собом.

Први вечити дерби у сезони дочекан је са четири бода заостатка за Партизаном, али је у једној изузетно такмичарској утакмици остварен тријумф 1:0 аутоголом Обрадовића и тада је било јасно да се Звезда укључује у борбу за титулу. До краја јесени зебележене су све победе, а једина мрља била је пораз од Војводине у купу на Маракани и рана елиминација.

Трка са Партизаном настављена је и на пролеће, чак 10 везаних победа до 146. вечитог дербија остварила је Звезда али и стекла шест бодова предности. 

У мечу без резултатског значаја, тренер Славиша Стојановић је у Новом Саду против Војводине (3:3) указао шансу Луки Јовићу који је са 16 година и 156 дана постао најмлађи стрелац у историји клуба претекавши на листи Дејана Станковића (16 година и 341 дан). Међутим иако су сви очекивали наставак сјајне године, наш клуб је кажњен избацивањем из Европе и шампионска генерација није остала на окупу. 

У сезони 2006/07 црвено-бели нису успели да обезбеде групну фазу такмичења. У квалификацијама за Лигу шампиона су након двомеча били бољи од Корк Ситија, али су се већ у наредној рунди састали са Миланом, где су претрпели два пораза и преселили се у квалификације за Куп УЕФА. Тамо их је чекао Слован уз Либереца, који је био убедљивији и уписао два тријумфа против нашег тима. 

Наредне сезоне црвено-бели су такмичење у Европи поново отворили у квалификацијама за Лигу шампиона. Успешно су савладали фудбалери Звезде прву препреку и након двомеча са Левадиом, обезбедили наставак такмичења и дуеле са Глазгов Ренџерсом. Ипак након две одигране утакмице екипа из Шкотске је наставила пут ка Лиги шампиона, док је нашим играчима преостала борба за групну фазу Купа УЕФА. Са две победе против Гроцлина београдски црвено-бели су обезбедили учешће у групној фази, где су се састали са минхенским Бајерном, Арисом, Болтоном и Брагом. 

Брзо су наши првотимци завршили такмичење у Европи у сезони 2008/09. Већ на старту квалификација за Куп УЕФА наш тим није успео да “прескочи” прву препреку и да изађе као победник из двомеча са Апоелом из Никозије. Већ наредне сезоне наш тим је поразио Рудар Велење и Динамо Тбилиси у квалификацијама за Лигу Европе, али није успео да обезбеди пласмана после двомеча са Славијом из Прага. 

Током сезоне 2010/11 Звезда се састала са Слованом из Братиславе у квалификацијама за Лигу Европе, али није остварила позитиван резултат. Нешто успешнији наши фудбалери су били следеће такмичарске године када су изашли као победници из дуела са Вентспилсом, док су из квалификација испали након дуела са Реном. 

У тешким годинама за клуб црвено-бели су наставили борбу за пласман у Лигу Европе и били су веома близу у сезони 2012/13, када су били бољи од Нафтана и Омоније, а затим су доживели несрећан пораз Бордоа, један од најтежих у 21. веку, када су многи фудбалери Црвене звезде остали у сузама на терену. Уследила је и чувена такмичарска година 2013/14 када је титула враћена на Маракану. Ипак у Европи поново нисмо успели да се изборимо за групну фазу. Савладали су на почетку црвено-бели ИБВ, али је већ у следећем колу Черноморец зауставио нашу екипу. 

Иако је наш клуб освоји титулу у сезони 2013/14, црвено-бели нису имали прилику да се такмиче у квалификацијама, након одлуке УЕФА да нашем клубу забрани учешће у европским такмичењима поменуте сезоне. Стекли су право наши фудбалери у такмичарској години 2015/16 да се боре за пласман у Лигу Европе, али је Каират већ на старту зауставио нашу екипу. 

Током седме деценије кроз Црвену звезду је прошло много играча, а међу најпознатијима су Душан Баста, Душан Анђелковић, Милан Бишевац, Милан Дудић, Душан Ђокић, Филип Ђорђевић, Никола Жигић, Бошко Јанковић, Ненад Ковачевић, Радован Кривокапић, Александар Луковић, Дејан Миловановић, Марко Перовић, Милан Пуровић, Марко Пантелић, Иван Ранђеловић, Игор Бурзановић, Душко Тошић, Никола Микић, Славољуб Ђорђевић, Павле Нинков, Дејан Лекић, Андрија Калуђеровић, као и целокупна генерација из 2013/14 која је вратила титулу на Маракану предвођена капитеном Ненадом Милијашем, Милош Нинковићем, Дарком Лазовићем, Бобаном Бајковићем, Драганом Мрђом, Нејцом Печником, Филипом Касалицом, Савом Павићевићем, Марком Петковићем….