Звездина четврта декада - Финале Купа УЕФА и припрема за петогодишњи план

Црвена звезда је освојила шампионат Југославије у сезони 1976/77 предвођена шефом стручног штаба Гојком Зецом. Тиме је наш клуб у витрине музеја донео 13. пехар шампиона државе. Црвена звезда је на крају убедљиво била прва, са чак девет бодова разлике у односу на првог пратиоца Динамо из Загреба. Крајњи биланс црвено-белих је био 20 победа, 10 нерешених исхода и четири пораза. Гол разлика је износила 67:37, уз укупно 50 освојених бодова.

Црвена звезда је стигла до финала Купа УЕФА у сезони 1978/79, што је до тада био највећи клупских успех на међународној сцени. Још једном је почетак био тежак - у Берлину Звезда је од Динама поражена са 5:2. Ипак, лекција је научена. У реваншу су Немци брзо повели и чували предност до 58. минута. Тада је почео преокрет заокружен поготком Шестића за 4:1 у 90. минуту.

Против Спортинга из Хихона, Звезда је победила на страни и играла нерешено код куће, а оба гола постигла је у последњих десет минута меча. Трећи ривал био је Арсенал, који је елиминисан такође резултатима 1:0 и 1:1, а одлучио је чувени гол Дулета Савића на Хајберију, три минута пре краја меча, после једне од најлепших акција у историји клуба!

И први пролећни ривал био је из Енглеске - Вест Бромвич Албион. Резултати су били исти као и са Арсеналом, рутинска победа на Маракани са 1:0 и 1:1 у Енглеској.

Полуфинале је одвело Звезду још једном у Берлин, где је чекала Херта. Први меч код куће Звезда је победила са 1:0 захваљујући сјајном Дулету Савићу, а у Берлину се Милош Шестић побринуо да елиминише и другу берлинску екипу и обезбеди Звезди место у финалу.

А тамо је нашу екипу чекала Борусија из Менхенгладбаха, најтрофејнији немачки тим, који је од 1973. до 1980. играо пет европских финала. На Маракани је 9. маја 1979. године, Шестић је наставио да буде кобан по Немце, али је Јуришићев аутогол дао ривалу психолошку предност пред реванш. Узвратна утакмица играла се у Дизелдорфу, где је Италијан Микелоти поклонио Немцима пенал, а Данац Симонсен погодио са беле тачке…

Трећа рунда Купа УЕФА у сезони 1979/80 донела је велику тугу за Звездине навијаче, који су већ помислили да је велики успех у рукама. Бајерн је у Минхену победио 2:0, али је на Маракани после 60 минута Звезда водила 3:0. Тада су се наши фудбалери повукли и примили два гола за неуспех, који ће бити освећен 12 година касније.

Наш тим је поново подигао шампионски пехар 1980. године. Чак 14 титула за 35 година постојања. То је био подвиг са којим је могло да се похвали мали број клубова у Европи, па чак и на свету. Те сезоне, Црвена звезда је била убедљиво прва са 48 бодова, седам више од другопласираног Сарејева и по девет од нишког Радничког и Напретка из Крушевца.

Предводник нове генерације је био изузетни фудбалер везног реда Владимир Петровић Пижон, који ће сасвим заслужено бити промовисан у четврту Звездину звезду. Те сезоне, голман Живан Љуковчан је сигурно чувао гол, а у одбрани су се истилицали Миле Јовин и Бошко Ђуровски, чије је време тек долазило.

Те сезоне Звезда је стигла до четвртфинала Купа европских шампиона, а још један гол Сребренка Репчића дао је нашем тиму одличних 1:1 са Интером на Сан Сиру. У реваншу једини гол постигао је Италијан Мураро па је Звезда остала без трећег полуфинала у историји.

У сезони 1980/81, Црвена звезда је одбранила титулу првака и 15. пут постала шампион Југославије. Тренер Бранко Станковић је признао да је било осцилација, али и да су у Црвеној звезди биле мање изражене него код других екипа.

Звезда је освојила 44 бода, постигла је највише голова - 62, а примила их је најмање - 31. Био је то податак који је сведочио да су црвено-бели имали најефикаснији напад и најпоуздању одбрану. Све првенствене утакмице је одиграо једино Рајко Јањанин, а најбољи Звездин стрелац је био Здравко Боровница са 12 постигнутих голова.

Нову прилику у Европи, наш тим је имао када је у четвртфиналу ривал био Андерлехт. Белгијанци, предвођени Томиславом Ивићем, славили су у оба меча резултатом 2:1, пре него што су испали од каснијег победника Астон Виле.

Наредне сезоне наш клуб је освојио национални куп и то јубиларни десети пут, фудбалери Црвене звезде су у купу тријумфиовали 1982. године кад су у два меча били бољи од загребачког Динама са 2:2 и 4:2. Први меч на Максимиру је завршен без победника (2:2). У реваншу, 23. маја пред 60 хиљада гледалаца на Маракани, Звезда је славила са 4:2, а стрелци за црвено-беле су били Савић (2), Ђорђић и Шестић.

Црвена звезда је претходно елиминисала Борац из Бањалуке, Сарајево, Олимпију и Галенику. Најбољи учинак су имали Владимир Петровић Пижон и Душан Савић, Звездине главне звезде почетком осамдесетих.

На јесен на Маракану је стигао најбољи фудбалер на свету у последњој четвртини двадесетог века. Звезда је од Барселоне примила четири гола, а никада ниједан противнички играч није добио овације као Дијего Армандо Марадона после спектакуларног лоба.

У до тада најнеизвеснијем шампионату у сезони 1983/84, чији се епилог није знао до последњег тренутка, Црвена звезда је упркос многим недаћама, херојски прошла прва кроз циљ. Од озбиљне кризе на крају се стигло до тријумфа и укупно 16. титуле шампиона. Био је то најнапорнији шампионски циклус за црвено-беле.

Трећу и најтежу фазу је представљао финиш првенства. Требало је тада издржати жестоке јурише свих конкурената, без половине првотимаца, у ритму дерби окршаја, сваког трећег дана. Такву ”опсаду" је могла да поднесе само чета физички изузетно спремних играча и огромне воље. Зато је ова фаза била пре свега борилачка. После зимског рада, Црвена звезда је имала много спремнији тим од других, а Гојко Зец је одлично укомпоновао екипу у формацији 4-4-2, у којој су најистуренији играчи били Милош Шестић и Милко Ђуровски.

Голман Томислав Ивковић је био рекордер по броју одиграних утакмица - 34. У задњем реду је најсталоженији био диригент одбране Марко Елзнер, а истицао се и „скривени нападач" Бошко Ђуровски, као и Јовица Николић стрелац осам голова. Капитен Шестић је био незадржив, а добар голгетерски учинак је имао најистуренији нападач Милко Ђуровски. Упркос томе што је претрпела седам пораза, Црвена звезда је херојском борбом стигла до 16. титуле, са по два бода више од Партизана, Жељезничара и Ријеке.

Уследиле су две слабе сезоне, обележене испадањем у првим колима у Европи. Најпре је од Звезде оба пута боља била Хелас Верона, предвођена Фаном и Елкјером, а затим је Јањанинов шоу у финишу меча са Бенфиком (хет-трик за преокрет од 0:2 у 3:2) био недовољан, јер су у Лисабону примљена два гола у последњих четврт сата.

Тачку на крају четврте декаде, наш клуб је ставио освајањем националног купа. Загребачки Динамо је савладан и у финалним сусретима 1985. године. У првом мечу на Максимиру, Звезда је као гост победила са 2:1 головима Халиловића у 65. минуту из пенала и Милка Ђуровског у 74. минуту дуела. Реванш је одигран 24. маја на Маракани, где је било 50.000 гледалаца. Утакмица је завршена нерешено са 1:1, док је мрежу ривала поново затресао Халиловић, што је црвено-белима било довољно за освајање 11. трофеја у најмасовнијем такмичењу. Претходно су елиминисани Челик, Вардар, Партизан и Војводина. Одличан учинак је имао Сулејман Халиловић: шест утакмица - шест голова.

Наступ у Купу победника купова 1985/1986 обележио је "случај Зјајо", који је утицао на петонедељно одлагање реванша друге рунде са Лингбијем. УЕФА је пресудила у корист Звезде, па је наш тим играо са Атлетиком. После 0:2 у Мадриду наша екипа је изборила само 1:1, а то је и био увод у велике промене у играчком кадру.

‍