Zvezdina treća dekada - Godine evropskih uspeha i legendarnih asova

Nastavili su legendarni fudbaleri Crvene zvezde da ređaju uspehe i u trećoj deceniji postojanja kluba. Osvojili su crveno-beli četiri prvenstva i to 1968, 1969, 1970. i 1973. godine, kao i tri kupa 1968, 1970. i 1971. godine, uz dve duple krune i Mitropa kup (1968), ali i dva evropska polufinala.

U julu 1966. godine uprava kluba je vođenje prvog tima Crvene zvezde poverila Miljanu Miljaniću, koji je postepeno stvarao tim, a sazrela je i grupa fudbalera iz Zvezdinog podmlatka za nove podvige. Sve njih Miljanić je podvrgao strogom profesionalnom režimu i jakom treningu.

Sezona 1967/68 je ostala zlatnim slovima upisana u istoriju kluba i smatra se jednom od najuspešnijih, jer su fudbaleri našeg kluba stigli do čak tri trofeja. Te sezone, proleće je, kao i mnogo godina kasnije, proticalo potpuno u znaku Zvezdinih fudbalera, koje je tada predvodio Dragan Džajić, najbolje levo krilo sveta. Miljanić je u Crvenoj zvezdi lansirao mladi tim, uveden je originalan način igranja. Oformljen je igrački kadar sa dovoljno kvalitetnih fudbalera, koji su bili tehnički, taktički i fizički pripremljeni za najveće napore. Statističari su te sezone o Crvenoj zvezdi izneli ove činjenice: najbolji tim proleća, najefikasniji u prvenstvu i jedini koji je u gostima osvojio više od 50 odsto mogućih bodova. Konačan bilans Crvene zvezde je bio 16 pobeda, 11 nerešenih ishoda i tri poraza i ukupno 43 osvojena boda. U finalu kupa 1968. godine, Crvena zvezda je zabeležila najubedljiviju pobedu u finalu, deklasiravši Bor sa 7:0. Pred 10 hiljada gledalaca na Marakani, tri gola je postigao Stevan Ostojić, a po dva puta su mrežu rivala zatresli Dragan Džajić i Vojin Lazarević. Miljanić na klupi, Džajić i saigrači na terenu, Zvezda je postala suvereni vladar jugoslovenskog fudbala krajem šezdesetih godina prošlog veka.

Jubilarna deseta šampionska kruna je osvojena 1969. godine. U ovom prvenstvu do punog izražaja je došao uporan rad i primena savremenih naučnih dostignuća u fudbalu. Jedino je Crvena zvezda, na naučnoj osnovi, u punoj meri kontrolisala formu igrača, na osnovu saradnje sa sportskim lekarima. Stručni štab je pravio plan treninga ekipe i pojedinaca, koristeći savete i rezultate dobijene od naše najviše naučne ustanove u sportu. Prvenstvo je imalo dramatičan tok. Dinamo je nekoliko puta vodio sa pet, ali i više bodova prednosti. Zagrepčani su bili prvi od osmog do 25. kola šampionata, kada ih je sa trona skinula Crvena zvezda i na njemu je ostala do kraja sezone. Crvena zvezda je treći put u istoriji odbranila titulu prvaka Jugoslavije. Najbolji strelac prvenstva je bio Vojin Lazarević sa 22 gola. Krajnji bilans je glasio 18 pobeda, 12 nerešenih ishoda i četiri poraza, a ukupno smo osvojili 48 bodova.

Jedna od najboljih generacija u istoriji Crvene zvezde, predvođena legendarnim fudbalerom u dvadesetom veku Draganom Džajićem je 1970. godine osvojila treću uzastopnu i ukupno 11. titulu šampiona Jugoslavije. Na kraju prvenstva, Zvezda je imala dva boda više od Partizana, a po tri od Veleža i Željezničara. Najviše utakmica za crveno-bele je odigrao golman Ratomir Dujković (33), dok je najbolji strelac tima bio Dragan Džajić sa 13 postignutih golova, jedan više od centarfora Vojina Lazarevića. Naravno , Džajić se istakao i sa ubedljivo najvećim brojem asistencija, jer je u to vreme kao levo krilo bio nenadmašan i gotovo nezaustavljiv. Iz Zvezdine laboratorije naprednog rada lansiran je igrač svetskog kalibra Dragan Džajić, dok su svi ostali, počev od Jovana Kuleta Aćimovića, bili značajni državni reprezentativci. Tribine su bili krcate razdraganim navijačima, a na Marakani često blizu 100 hiljada gledalaca.

- Džajićeva generacija bila je rođena za "totalni fudbal" - rekao je jednom prilikom Miljan Miljanić.

Crvena zvezda je 12. titulu prvaka Jugoslavije osvojila u sezoni 1972/73. Dva kola pre kraja šampionata, crveno-beli su matematički obezbedili prvo mesto. U šampionskoj trci ekipa Miljana Miljanića je kao i mnogo puta ranije, dokazala da je naš tim najkompletniji. Pored jedne od najčvršćih obrana, Zvezda je imala najubojitiji napad. Ofanziva je bila u osnovi filozofije igre. Samo tri poraza tokom čitavog prvenstva i najviše pobeda na gostujućem terenu. Veliki trijumf je prerastao u pravi podvig, ako se postavi pod lupu malera koji su pratili crveno-beli tim tokom celog šampionata. Retko kada je jedan tim pogotovo šampionski bio toliko desetkovan povredama. Najveće otkrovenje Zvezdine fudbalske škole bio je perspektivni Vladimir Petrović Pižon. Krajnji bilans Crvene zvezde je bio 52 boda, 21 pobeda, 10 remija, tri poraza.

Pored osvojenog kupa 1968. crveno-beli su pomenuti trofej podigli i dve godine kasnije. Legendarni Dragan Džajić je bio junak finalnih susreta protiv Olimpije 1970. godine, kada je pobednik bila Crvena zvezda. Prvo je u Ljubljani bilo nerešeno, a potom je na Marakani pred 25.000 gledalaca, naš tim ostvario minimalnu pobedu i to u produžecima, pogotkom Džajića.

Džajićeva generacija je u velikom stilu odbranila trofej u kupu 1971. godine. Sve je bilo rešeno već u prvom finalnom meču u gostima u Tuzli, gde je Sloboda ubedljivo savladana sa 4:0. Golove su postigli Džajić (2), Filipović i Karasi. Revanš na Marakani, predstavljao je samo formalnost. Crvena zvezda je ponovo bila bolja, pobedivši sa 2:0, golovima Jankovića i Filipovića.

Deset godina od osvajanja prvog Mitropa kupa nova generacija crveno-belih na putu do finala u ovom takmičenju izbacila je mađarski Diošđer, Inter iz Bratislave, Ujpešt Dožu, da bi u prvom finalnom susretu protiv Spartaka iz Trnave doživela minimalan poraz.

Bio je to poslednji veliki Srednjoevropski kup, jer su u njemu nastupili šampionski timovi podunavskog basena, Jugoslavije, Austrije, Mađarske i Čehoslovačke, ali i tri italijanska kluba: Roma, Kaljari i Atalanta. Upravo je Spartak na startu uspeo da eliminiše Romu, zatim sarajevski Željezničar i skopski Vardar u polufinalu. U revanš utakmici beogradska Marakana okupila je 40.000 navijača koji su verovali da Crvena zvezda može da nadoknadi minus iz prve utakmice, iako Spartak iz Trnave te sezone nije zabeležio nijedan poraz u ovom takmičenju. Ali , jedan od najtežih ispita za sve evropske klubove uvek je bila beogradska Marakana.

Izabranici Miljana Miljanića napadali su silovito i stvarali šanse, ali ih napadači nisu iskoristili. Međutim, u 35. minutu Džajić je pogodio Hagaru u glavu iz voleja, a lopta se od njega odbila, tako da je lukavi Aćimović natrčao na nju, poslao je u sredinu, gde je golgeter Vojin Lazarević vrhom kopačke uspeo da je zahvati i blagim lobom matira istrčalog golmana za vođstvo od 1:0. Međutim, Kuna je četiri minuta kasnije izjednačio na 1:1 i Čehoslovaci su na poluvreme otišli sa rezultatom koji im je garantovao osvajanje trofeja.

Crvena zvezda je u nastavku krenula na sve ili ništa. Do ponovnog vođstva crveno-beli su stigli u 57. minutu. Sjajnu akciju izveli su Džajić i Krivokuća koji je centrirao sa leve strane, Lazarević glavom oštro šutirao, a golman je jedva odbio loptu koju je nakon toga Ostojić ubacio u mrežu. Zvezda je u 64. minutu stigla do prednosti od 3:1. Lazarević je šutirao, a Zoran Antonijević stigao do odbijene lopte i kroz “šumu” nogu pogodio donji desni ugao gola. Tačku na veliku pobedu domaći tim je stavio u 69. minutu. Branko Klenkovski se iznenada odlučio na udarac koji je čuvar mreže gostiju od siline samo kratko odbio do Lazarevića, kome nije bilo teško da postigne drugi gol za ispostaviće se konačnih 4:1.

U sezoni 1966/67 Crvena zvezda se takmičila u Kupu sajamskih gradova. U prvom kolu naš tim je uspeo da iz dvomeča sa Atletik Bilbaom izađe kao uspešniji, ali je u osmini finala završio takmičenje nakon dve utakmice koje su crveno-beli odigrali protiv Valensije. Naredne takmičarske godine Zvezda se u osmini finala Kupa evropskih šampiona sastala sa Seltikom, međutim nisu uspeli naši igrači da se plasiraju u sledeću fazu takmičenja. Predstavljali su legendardni igrači Crvenu zvezdu u Evropi i u sezoni 1969/70, kada su u šesnaestini finala u dvomeču porazili Linfild, ali ih je već u sledećem kolu zaustavio nemački Forverc.

Na samom kraju šezdesetih na scenu je stupila nova, briljantna Zvezdina generacija, sačinjena od igrača iz sopstvenog podmlatka. Sa klupe ih je predvodio Miljan Miljanić, na terenu Dragan Džajić. U domaćim takmičenjima realne konkurencije nije bilo, a 1970. godine oni su konačno sazreli za Evropu. Na početku te kampanje nije sve izgledalo tako dobro. Stari poznanik Ujpešt, kojeg smo pobedili u Mitropa kupu, ali od koga smo doživeli dvostruki poraz deset godina ranije u Kupu evropskih šampiona, ostvario je pred svojim navijačima pobedu od 2:0.

Međutim , blistava crveno-bela sezona počela je 30. septembra u revanšu sa Mađarima, u kojem je Zvezda postigla četiri gola. Sjajne partije nastavljene su u duelima sa rumunskim Aradom (3:0, 3:1), a u četvrtfinalu Kupa evropskih šampiona čekao nas je Karl Cajs iz Jene. U Saksoniji Zvezda je prošla kroz pravi pakao u sudijskoj režiji - isključeni su Džajić i Antonijević, a golom iz izmišljenog penala Karl Cajs je pobedio 3:2. Revanš na krcatoj Marakani ušao je u legendu, a Zvezda je zbrisala Nemce pobedom 4:0 i izborila se za drugo polufinale u istoriji. Mečevi sa Panatinaikosom ušli su u legendu - 14. aprila Novković, Aćimović i Janković doneli su Zvezdi veliku prednost, Kamaras je smanjio, a Ostojić postavio konačnih 4:1 pred 100 hiljada ljudi na Marakani. Revanš u Atini 14 dana kasnije već tri i po decenije je tema raznih teorija. Ono što je izvesno je da je Zvezda ispustila prednost, i da su golovi Antonijadisa (2) i Kamarasa odveli PAO u londonsko finale, gde su poraženi od Ajaksa. Džajić i Antonijević i dalje su služili četiri meča suspenzije iz meča u Jeni.

Sledeće sezone Zvezda je nastupala u Kupu pobednika kupova, gde je stigla do četvrtfinala. Crveno -beli su savladali Komilo i Spartu iz Roterdama, ali su zaustavljeni u dvomeču sa Dinamom iz Moskve. Usledilo je takmičenje u Kupu UEFA (1972/73), a u prvom kolu smo savladali Lozano, bili smo bolji i od Valensije u šesnaestini finala, dok smo takmičenje završili u osmini nakon dvomeča sa Totenhemom.

Tokom sezone 1973/74 fudbaleri Crvene zvezde su ponovo učestvovali u KEŠ. Prvo su naši igrači bili bolji od Stad Didelanža, a zatim smo snagu povrdili i protiv slavnog Liverpula. Na Marakani Zvezda je 23. oktobra 1973. pobedila 2:1, a 14 dana kasnije Lazarević i Janković su se pobrinuli da i na Enfildu bude ostvare isti rezultat. Ispostaviće se da je to jedini poraz Liverpula pred svojim navijačima u Kupu evropskih šampiona u celom dvadesetom veku. Usledilo je četvrtfinale i dvomeč sa Atletikom iz Madrida, koji je bio uspešniji.

U sezoni 1974/1975 došlo je vreme za novo polufinale, ovog puta u Kupu pobednika kupova. U prve dve runde Zvezda je prošla pored solunskog PAOK i luksemburškog Avenira, a u četvrtfinalu pred našim igračima bio je veliki Real Madrid. Šestog marta 1975. Zvezdu je na stadionu Bernabeu dočekao Miljan Miljanić, kao trener Reala, kao i 125 hiljada domaćih navijača. Domaćin je pobedio 2:0, ali to nije bilo dovoljno u duelu sa Zvezdom. Trinaest dana kasnije 100 hiljada ljudi proslavilo je veličanstvenu pobedu, ostvarenu golovima Džajića i golmana Olje Petrovića iz penala. U produžecima golova nije bilo, a sa bele tačke naš tim pobedio je 6:5, poslednji gol dao je Janković, a Petrović je odbranio penal Santiljani. Sledećeg meseca u Budimpešti Zvezda je poražena od Ferencvaroša 2:1, a revanš je ušao u legendu kao utakmica sa najvećom posetom na Marakani. Prodato je 96.070 karata, a procenjuje se da je na tribinama bilo i svih 110 hiljada ljudi. Heđšijev gol iz penala u 83. minutu doneo je konačnih 2:2 i plasman Ferencvaroša u finale.

Naredne takmičarske godine (1975/76) u Kupu UEFA Crvena zvezda je prošla dvomeč sa Univerzitateom, ali je u šesnaestini finala završila takmičenje nakon duela sa Hamburgerom.

Deo Crvene zvezde su tokom treće decenije bile legende, koje su zlatnim slovima ispisale istoriju našeg kluba, kao što su Zoran Antonijević, Jovan Aćimović, Ratomir Dujković, Kiro Dojčinovski, Milovan Đorić, Vojin Lazarević, Stevan Ostojić. Živorad Jevtić, Trifun Mihajlović, Stanislav Karasi, Zoran Filipović, treća Zvezdina zvezda Dragan Džajić, kao i četvrta Zvezdina zvezda - Vladimir Petrović Pižon. Bogata igračka, kasnije i trenerska karijera učinila ga je jednom od najcenjenijih ličnosti iz sveta fudbala u našoj zemlji. Važio je za jednog od najinteligentnijih fudbalera u posleratnoj istoriji. Njegov pregled igre, tehnička lakoća protkana filigranskim potezima, prefinjeni dribling, visoka imaginacija, majstorstvo u preciznom i pravovremenom proigravanju su bili savršeni za fudbalske udžbenike.

- Često sam imao problem u igri, jer sam u glavi imao ne dva, već pet rešenja – čuvena je Petrovićeva izjava koja jasno govori o kakvom se igraču radilo.

‍