Zvezdina sedma dekada - Od lidera do poruka za spas kluba

Tri kola pre kraja prvenstva Srbije i Crne Gore u sezoni 2005/06, Crvena zvezda je postala šampion. Golovima Dušana Đokića, crveno-beli su savladali OFK Beograd i osvojili 25. titulu prvaka. Zvezda je imala devet bodova više od Partizana, od kojeg je imala bolji skor u međusobnim mečevima, tako da je već tada teoretski obezbedila prvo mesto. Na veličanstvenoj proslavi igrači su samo za pomenutu priliku promenili imidž (ofarbali kosu u crveno-belo), a navijači su ih pri izlasku pozdravljali ovacijama. Slavlje je obeleženo i velikim vatrometom. 

Osvojio je naš tim i pehar Kupa Srbije i Crne Gore 2006. godine, nakon što je u finalu posle produžetaka pobedio OFK Beograd – 4:2. Utakmica je odigrana po jakoj kiši, a junak je bio dvostruki strelac Nikola Žigić. On je prvo sredinom drugog poluvremena postigao veoma bitan gol iz slobodnog udarca, da bi kasnije opasnog rivala, koji je bio nadomak velikog podviga, dotukao pogotkom u produžecima. Preostala dva pogotka bili su delo Milana Purovića i Dušana Baste. Prethodno Crvena zvezda je eliminisala Takovo, Mladost iz Podgorice, Smederevo i Radnički iz Niša.

U prvom fudbalskom prvenstvu samostalne Srbije, odigranom u sezoni 2006/07 – šampion je postala Crvena zvezda. Sa 26. po redu šampionskom krunom, istovremeno i prvom istorijskom u šampionatu Srbije, Crvena zvezda je na najlepši način okončala 130. prvenstveni večiti derbi. Zvezdine pristalice, a pogotovo one najvatrenije - Delije, 26. šampionsku zvezdicu, prišili su na posebno drago mesto, jer je titula ne samo osvojena nadmoćno, nego je u proleće 2007. godine ostvaren i san o prvom prvaku Srbije, što je Crvenoj zvezdi, kao jednom od simbola srpstva, bilo takođe izuzetno bitno. Titula je praktično osvojena u sumrak 5. maja, pred Đurđevdan. 

U prvoj, istorijskoj, sezoni u samostalnoj Srbiji, Crvena zvezda je postala državni prvak i pobednik kupa, ujedno osvojivši desetu jubilarnu duplu krunu. U finalu Kupa Srbije na stadionu večitog rivala, Crvena zvezda je u drugom poluvremenu potpuno nadigrala i zasluženo pobedila novosadsku Vojvodinu – 2:0. Crveno-beli su na putu do finala eliminisalali Sevojno, Mokru Goru iz Zubinog Potoka, Čukarički i Partizan.

Usledio je i najteži period u klupskoj istoriji, tokom kojeg je šest godina večiti rival završavao na prvom mestu domaćeg šampionata. Pogođeni brojnim nepravdama crveno-beli su se suočavali sa nezamislivim situacijama. Umesto sponzora na dresovima fudbaleri Crvene zvezde su nosili broj “2344” uz poruku “Za moju Zvezdu”. Navijači su slali poruke kako ne bi dozvolili da se ugasi njihov voljeni klub, evropski i svetski prvak. Situacija u kojoj se Crvena zvezda našla je bila poražavajuća, teren Marakane je bio u izuzetno lošem stanju, svlačionice su bile oronule, novca nije bilo, a za Zvezdu su igrali samo oni najverniji i to iz iskrene ljubavi. 

U takvoj atmosferi je 2010. godine osvojen kup Srbije. Crvena zvezda je 23. put trijumfovala u domaćem kupu 2010. godine. Finale je opet odigrano na stadionu Partizana pred 26.000 gledalaca, a Crvena zvezda je ubedljivo pobedila Vojvodinu – 3:0. Strelci su bili Jevtić, Kadu i Trifunović. Crvena zvezda je prethodno eliminisala Mladost iz Apatina, Novi Pazar, Spartak Zlatibor vodu i OFK Beograd.

Dve godine kasnije su 24. trijumf u domaćem kupu doneli Južnoamerikanci - Brazilac Evandro i Kolumbijac Borha, strelci u finalu protiv čačanskog Borca (2:0), odigranom na neutralnom terenu stadiona „Mladost“ u Kruševcu pred 11.000 gledalaca. Zvezdi nije bilo lako do vodećeg gola Evandra, ali posle toga više nije imala razloga za brigu. Desetak minuta pre kraja utakmice, konačan rezultat je postavio Borha, a crveno-beli su u Lazarevom gradu zasluženo proslavili trijumf u Kupu Srbije. Bio je to i prvi osvojeni trofej u trenerskoj karijeri Roberta Prosinečkog, koji je kao igrač bio član Zvezdine „zlatne generacije“, koja je 1991. godina ostvarila najveći uspeh u istoriji jugoslovenskog fudbala, trijumfom u Kupu evropskih šampiona. Na putu da finala, Crvena zvezda je eliminisala Mladost iz Lučana, Banat, Smederevo i u polufinalu ubedljivo Partizan, sa dve identične pobede (2:0 na Marakani i 2:0 u revanšu u gostima).

Pobedom nad ekipom OFK Beograda u pretposlednjem 29. kolu, rezultatom 4:2, fudbaleri Crvene zvezde su obezbedili 27. titulu prvaka države, a prvu posle šest godina dugog posta. Strelci na ovoj utakmici bili su Darko Lazović, Nejc Pečnik, Dragan Mrđa i Miloš Ninković. Organizovane proslave titule nije bilo, zbog poplava koje su nešto ranije pogodile Srbiju, i usled kojih su mnogi pretrpeli materijalne i ljudske gubitke.

Poraz na startu Superlige u Ivanjici od Javora 4:2 i eliminacija u kvalifikacijama za Ligu Evrope nisu nagoveštavali da će Crvena zvezda na kraju stići prva do cilja, ali su tada u klubu bili igrači koji su imali samo jednu misiju, a to je da vrate titulu na Marakanu. U zvezdaškoj javnosti je kao bomba od ‌ jeknula vest onog trenutka kada je objavljeno da će crveno-beli dres obući Miloš Ninković, uz naslov da je srce presudilo. Međutim , trener Slaviša Stojanović je umeo da dobro iskoristi sve potencijale Miloša Ninkovića i kapitena Nenada Milijaša, da na njihovom kvalitetu i lucidnosti stvori jak tim i napadačku igru koja je posle slabijeg starta počela da ruši sve prepreke pred sobom.

Prvi večiti derbi u sezoni dočekan je sa četiri boda zaostatka za Partizanom, ali je u jednoj izuzetno takmičarskoj utakmici ostvaren trijumf 1:0 autogolom Obradovića i tada je bilo jasno da se Zvezda uključuje u borbu za titulu. Do kraja jeseni zebeležene su sve pobede, a jedina mrlja bila je poraz od Vojvodine u kupu na Marakani i rana eliminacija.

Trka sa Partizanom nastavljena je i na proleće, čak 10 vezanih pobeda do 146. večitog derbija ostvarila je Zvezda ali i stekla šest bodova prednosti. 

U meču bez rezultatskog značaja, trener Slaviša Stojanović je u Novom Sadu protiv Vojvodine (3:3) ukazao šansu Luki Joviću koji je sa 16 godina i 156 dana postao najmlađi strelac u istoriji kluba pretekavši na listi Dejana Stankovića (16 godina i 341 dan). Međutim iako su svi očekivali nastavak sjajne godine, naš klub je kažnjen izbacivanjem iz Evrope i šampionska generacija nije ostala na okupu. 

U sezoni 2006/07 crveno-beli nisu uspeli da obezbede grupnu fazu takmičenja. U kvalifikacijama za Ligu šampiona su nakon dvomeča bili bolji od Kork Sitija, ali su se već u narednoj rundi sastali sa Milanom, gde su pretrpeli dva poraza i preselili se u kvalifikacije za Kup UEFA. Tamo ih je čekao Slovan uz Libereca, koji je bio ubedljiviji i upisao dva trijumfa protiv našeg tima. 

Naredne sezone crveno-beli su takmičenje u Evropi ponovo otvorili u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Uspešno su savladali fudbaleri Zvezde prvu prepreku i nakon dvomeča sa Levadiom, obezbedili nastavak takmičenja i duele sa Glazgov Rendžersom. Ipak nakon dve odigrane utakmice ekipa iz Škotske je nastavila put ka Ligi šampiona, dok je našim igračima preostala borba za grupnu fazu Kupa UEFA. Sa dve pobede protiv Groclina beogradski crveno-beli su obezbedili učešće u grupnoj fazi, gde su se sastali sa minhenskim Bajernom, Arisom, Boltonom i Bragom. 

Brzo su naši prvotimci završili takmičenje u Evropi u sezoni 2008/09. Već na startu kvalifikacija za Kup UEFA naš tim nije uspeo da “preskoči” prvu prepreku i da izađe kao pobednik iz dvomeča sa Apoelom iz Nikozije. Već naredne sezone naš tim je porazio Rudar Velenje i Dinamo Tbilisi u kvalifikacijama za Ligu Evrope, ali nije uspeo da obezbedi plasmana posle dvomeča sa Slavijom iz Praga. 

Tokom sezone 2010/11 Zvezda se sastala sa Slovanom iz Bratislave u kvalifikacijama za Ligu Evrope, ali nije ostvarila pozitivan rezultat. Nešto uspešniji naši fudbaleri su bili sledeće takmičarske godine kada su izašli kao pobednici iz duela sa Ventspilsom, dok su iz kvalifikacija ispali nakon duela sa Renom. 

U teškim godinama za klub crveno-beli su nastavili borbu za plasman u Ligu Evrope i bili su veoma blizu u sezoni 2012/13, kada su bili bolji od Naftana i Omonije, a zatim su doživeli nesrećan poraz Bordoa, jedan od najtežih u 21. veku, kada su mnogi fudbaleri Crvene zvezde ostali u suzama na terenu. Usledila je i čuvena takmičarska godina 2013/14 kada je titula vraćena na Marakanu. Ipak u Evropi ponovo nismo uspeli da se izborimo za grupnu fazu. Savladali su na početku crveno-beli IBV, ali je već u sledećem kolu Černomorec zaustavio našu ekipu. 

Iako je naš klub osvoji titulu u sezoni 2013/14, crveno-beli nisu imali priliku da se takmiče u kvalifikacijama, nakon odluke UEFA da našem klubu zabrani učešće u evropskim takmičenjima pomenute sezone. Stekli su pravo naši fudbaleri u takmičarskoj godini 2015/16 da se bore za plasman u Ligu Evrope, ali je Kairat već na startu zaustavio našu ekipu. 

Tokom sedme decenije kroz Crvenu zvezdu je prošlo mnogo igrača, a među najpoznatijima su Dušan Basta, Dušan Anđelković, Milan Biševac, Milan Dudić, Dušan Đokić, Filip Đorđević, Nikola Žigić, Boško Janković, Nenad Kovačević, Radovan Krivokapić, Aleksandar Luković, Dejan Milovanović, Marko Perović, Milan Purović, Marko Pantelić, Ivan Ranđelović, Igor Burzanović, Duško Tošić, Nikola Mikić, Slavoljub Đorđević, Pavle Ninkov, Dejan Lekić, Andrija Kaluđerović, kao i celokupna generacija iz 2013/14 koja je vratila titulu na Marakanu predvođena kapitenom Nenadom Milijašem, Miloš Ninkovićem, Darkom Lazovićem, Bobanom Bajkovićem, Draganom Mrđom, Nejcom Pečnikom, Filipom Kasalicom, Savom Pavićevićem, Markom Petkovićem….