Zvezdina druga dekada - Početak evropske priče

U prvenstvu fudbaleri Crvene zvezde su trijumfovali 1956, 1957, 1959, 1960. i 1964. godine, najbolji u kupu su bili 1958, 1959. i 1964. godine. Osvojene su i prve dve duple krune (1959. i 1964.), ali je ostvareno i nekoliko podviga u Evropi, kao i osvajanje Mitropa kupa 1958. godine.

Nastavio je naš klub ubrzan rast i tokom druge decenije, pa je naredna titula, osvojena već 1956. godine. Početak je bio buran. Na liderskoj poziciji su bile česte promene. Zvezda i Partizan su se smenjivali na vrhu u prolećnom delu, ali je preokret nastao u 19. kolu, kada su Crvena zvezda i Vojvodina igrali nerešeno u Novom Sadu (1:1), dok je Željezničar u Sarajevu pobedio Partizan 1:0. Crvena zvezda je tada zauzela prvo mesto i nije ga ispuštala do kraja. Odigrali smo 26 mečeva, od toga 16 puta pobedili, osam puta remizirali i pretrpeli samo dva poraza, a ukupno smo imali 40 bodova. Za Crvenu zvezdu su te sezone igrale njene prve dve igračke zvezde, Rajko Mitić i Dragoslav Šekularac, a na golu je bio i veliki Vladimir Beara.

Uspeli su crveno-beli da se i naredne sezone popnu na šampionsko postolje. U sezoni 1956/57 Crvena zvezda je peti put bila najbolja u Jugoslaviji, a titula je matematički obezbeđena već tri kola pre kraja, nakon odigranih 26 utakmica, uz 17 pobeda, pet nerešenih i četiri poraza i ukupno osvojenih 39 bodova.

Treća titula u drugoj dekadi osvojena je dve godine kasnije (1959). Sezona 1958/59 je ostala upamćena po velikim iskušenjima, skokovima, padovima i preokretima. Sjajna jesen i promenjivo proleće završeni su ipak slavljem crveno-belih. Zvezdin početak je bio fantastičan u vidu četiri meča i isto toliko pobeda. Hajduk je “pregažen” sa 7:0, a Dinamo sa 4:0. Nedaće su počele na proleće. Zvezda je u prvih sedam prolećnih kola osvojila svega pet bodova i na tabeli se zakomplikovala situacija. Naš klub je imao 23 boda, Partizan 23, Vojvodina 22 i Dinamo 20 bodova. Bio je to finiš bez predaha, sa neizvesnošću kakva nije zapamćena u našim prvenstvima. Zvezdin tim je na kraju, kao uostalom i na početku prvenstva, bio na visini zadatka. Najbolji strelac sa 25 golova je bio Bora Kostić, a Zvezda je sa 31 osvojenim bodom podigla šampionski pehar.

Uspešna je bila i 1960. godina, kada je naš klub po sedmi put bio najbolji u Jugoslaviji. Na kraju prvenstva Crvena zvezda je posle 22 kola, zabeležila 15 pobeda, tri nerešena ishoda i četiri poraza, uz osvojena 33 boda. Na stadionu JNA je 27. septembra 1959. godine odigran jubilarni 25. večiti derbi, a Crvena zvezda je ubedljivo savladala Partizan sa 3:0.

Peto prvenstvo u drugoj deceniji postojanja crveno-beli su osvojili 1964. godine sa 36 bodova. Zbog obaveznog služenja vojnog roka, Zvezdina druga zvezda Dragoslav Šekularac je odigrao tek nekoliko utakmica, a dirigentsku palicu na terenu je uspešno preuzeo Vojislav Melić. Takođe , na glavnu scenu su stupili Dragan Džajić i Živorad Jevtić. Tada je sa Džajićem, trećom Zvezdinom zvezdom, praktično i počela dominacija Crvene zvezde u jugoslovenskom fudbalu.

Kao i u prethodnih deset godina, tako i od 1956. pa do 1965. nekadašnji fudbaleri našeg kluba su osvojili tri kupa. U finalnom meču 1958, ostvarena je ubedljiva pobeda protiv mostarskog Veleža sa 4:0. Strelci za Crvenu zvezdu su bili Kostić u 61. i 71, Borozan u 68. i Rudinski u 73. minutu. Trofej u kupu, Crvena zvezda je odbranila 1959. godine, pobedivši u finalu Partizan sa 3:1, a golove za Zvezdu su postigli Maravić u 11. i Kostić u 57. i 70. minutu. Šezdesetih godina prošlog veka, na scenu je stupila čuvena Džajićeva generacija, a 1964. godine je osvojen još jedan trofej u kupu, ukupno šesti. Na novosagrađenom stadionu Crvene zvezde, pred 60.000 gledalaca, u završnoj predstavi je slavila Zvezda protiv Dinama 3:0. Strelci su bili Prljinčević u 35, Jevtić u 48. i Džajić u 70. minutu.

Kapije novog „fudbalskog hrama" zvanično su prvi put otvorene 1. septembra 1963. godine, na utakmici koju je Zvezda igrala sa Rijekom (2:1), a tom meču prisustvovalo je 55 hiljada gledalaca, da bi rekord te jeseni bio zabeležen u derbiju sa Partizanom, kada je na tribinama bilo 74 hiljade duša. Već naredne godine, kada je izgradnja stadiona potpuno završena, kapacitet je iznosio čitavih 110 hiljada gledalaca! Zbog grandioznosti i velikog kapaciteta, navijači su sa pravom stadion poredili sa tada najvećim na svetu - „Marakanom" u Rio de Žaneiru. Od tih dana, pa sve do danas, to ime je ostalo sastavni deo priče o Crvenoj zvezdi, a naš voljeni stadion je postao sinonim uspeha i pobeda!

Zvezdina evropska priča je počela 3. novembra 1956. godine, u malom holandskom gradu Kerkrade, smeštenom u pokrajini Limburg, na samoj nemačkoj granici. Prvi protivnik, u prvoj rundi Kupa evropskih šampiona 1956/1957 bio je šampion Holandije Rapid JC Herlen. Sam početak pokazao je kakva budućnost očekuje naš klub - posle samo četiri minuta Bora Kostić je dao prvi Zvezdin evropski gol, a posle mnogo drame i preokreta Anton Rudinski je obezbedio pobedu od 4:3. U revanšu, Zvezda je pobedila lako, 2:0 i obezbedila prolaz u sledeće kolo.

U februaru je Zvezdu čekao CDNA iz Sofije (današnji CSKA), koji je u Beogradu bio na pragu katastrofe, kada je Zvezda pobedila sa 3:1, da bi u Sofiji naš klub doživeo prvi evropski poraz od 2:1, međutim to nije zaustavilo naš tim. Već u prvom pokušaju Zvezda je stigla do polufinala Kupa evropskih šampiona. Trećeg aprila u Beogradu je gostovao italijanski šampion - Fiorentina. Posle žestoke borbe meč je odlučen samo tri minuta pre kraja, kada je Maurilio Prini uspeo da savlada Krivokuću. U revanšu ponovo su dve ekipe bile potpuno ravnopravne, a golova nije bilo.

U sezoni 1957/58 Zvezda se ponovo takmičila u Kupu evropskih šampiona, a u prvoj rundi deklasiran je luksemburški Stad Didelanž (5:0 i 9:1, uz šest golova Bore Kostića). Usledili su mečevi sa švedskim Norčepingom. Prvo smo na gostujućem terenu odigrali nerešeno (2:2), a zatim smo u Beogradu slavili sa 2:1. U četvrtfinalu su crveno-bele čekale Bezbijeve bebe, najtalentovanija generacija u istoriji britanskog fudbala, koja je procvetala istovremeno kad i Zvezda. U prvom meču, 14. januara, Zvezda je ispustila prednost i izgubila 2:1, a revanš se igrao 5. februara 1958 u Beogradu. U jednoj od najuzbudljivijih partija u istoriji evrokupova dva gola Bobija Čarltona donela su Englezima prednost od 0:3 na poluvremenu, ali su Kostić i Tasić vratili naš tim na 3:3 već u 58. minutu. Posle pola sata potpune drame rezultat je ostao nepromenjen, a plasman u polufinale izborio je Mančester junajted.

Fudbaleri dve ekipe proveli su veče u prijatnom druženju, ne sluteći šta će se desiti već sledećeg dana. Pri povratku u Englesku avion sa ekspedicijom Mančester junajteda srušio se na minhenskom aerodromu. Poginula je 21 osoba, među kojima i osam prvotimaca Mančester junajteda. Jedna od najtežih nesreća u istoriji svetskog fudbala zauvek je zbližila dva velika fudbalska kluba.

U sezoni 1960/61, je već na startu takmičenja u KEŠ Zvezdu u 1/16 finala zaustavila Ujpešt Doža. Već naredne godine (1961/62) naša ekipa je u Kupu sajamskih gradova preko Bazela, Hiberniana i Espanjola stigla do dvomeča sa španskim velikanom. U polufinalu je Barselona, koju su predvodili Šandor Kočiš i Hose Antonio Saldua, bila prejaka za naš tim, pobedila je i u Beogradu (2:0) i na svom terenu (4:1).

Osveta katalonskom klubu uslediće osam meseci kasnije, u drugoj rundi istog takmičenja. Pre toga Zvezda je eliminisala bečki Rapid, a u beogradskom duelu je za osam minuta od 0:2 preokrenula na 3:2. Na stadionu Kamp Nou, 19. decembra 1962, golova nije bilo do 86. minuta, kada je Luis Kubilja pogodio Zvezdinu mrežu. Tada gol u gostima nije značio ništa, pa je za drugi januar zakazana majstorica u Nici. Azurna obala bila je srećna za našu ekipu, a penal Bore Kostića bio je dovoljan za pobedu. U četvrtfinalu Zvezda je igrala sa Romom, a posle 0:3 na Olimpiku, dva gola Maleševa nisu bila dovoljna.

Tokom 1964. i 1965. crveno-beli su se takmičili prvo u Kupu evropskih šampiona, gde ih je u 1/16 finala zaustavio Glazgov Rendžers, dok su se u sezoni 1965/66 u prvom kolu Kupa sajamskih gradova sastali sa Fiorentinom, koja je izašla kao pobednik iz pomenutog dvomeča.

Crvena zvezda je u bogatoj istoriji učestvovala u mnogim svetskim i evropskim takmičenjima i osvojila pregršt važnih trofeja, a u njih se ubraja i pehar Mitropa kupa do kojeg je Crvena zvezda stigla 1958. godine. Dunavski kup 1958. godine je bilo nezvanično izdanje klupskog fudbalskog takmičenja Mitropa kupa. Takmičenje je trajalo od 24. maja do 12. jula 1958. godine, a učestvovale su ekipe iz Čehoslovačke, Mađarske, Jugoslavije i Rumunije. U osmini finala ovog takmičenja Crvena zvezda se sastala u dvomeču sa čehoslovačkim predstavnikom ekipom Dukla Pardubice. Zvezda je prošla u sledeću fazu ukupnim rezultatom 2:0, a taj skor su naši tadašnji prvotimci poneli iz Beograda golovima Bore Kostića i Ranka Borozana što je na kraju bilo dovoljno za plasman u narednu rundu gde smo se sastali sa Lokomotivom iz Sofije. Na prvom meču u Bugarskoj blistao je Bora Kostić sa četiri pogotka, a krajnji rezultat glasio je 4:4, da bi isti fudbaler bio strelac za naš tim u Beogradu, a upravo tim pogotkom su se crveno-beli plasirali u narednu rundu.

U polufinalu Zvezda se sastala sa beogradskim Radničkim, a rezultat na stadionu "Zemun" pred četiri hiljade gledalaca glasio je 2:1 u korist našeg tima. Stipić je bio dvostruki strelac u 17. i 58. minutu meča, dok u revanš utakmici nije bilo golova. Zanimljivost ovog tunira jeste da su se u finalu igrala dva meča, tako da je naš tim prvo kao domaćin dočekao Rudu Hvjezdu iz Brna i ubedljivo slavio pred 22 hiljade gledalaca sa 4:1. Bora Kostić se dva puta upisao u strelce na tom duelu, a pored njega su pogađali još Milošević i Milanović. Na revanšu u Brnu ponovo je naš tim odneo pobedu, ovoga puta sa 3:2 golovima Kostića, Šekularca i Milanovića. Time su crveno-beli slavili ukupnim rezultatom 7:3 i u vitrine po prvi put doneli pehar Dunavskog kupa.

Deo Crvene zvezde su tokom druge decenije bile istinske legende kao što su Vladimir Beara, Rajko Mitić, Miljan Miljanić, Vladica Popović, Branko Stanković, Lazar Tasić, Ivan Toplak, Vladimir Durković, Živorad Jevtić, Vojislav Melić, trener Miša Pavić, golgeter Bora Kostić, strelac prvog gola na Marakani - Dušan Maravić, ali istoriju našeg kluba su posebnim, zlatnim slovima ispisali druga Zvezdina zvezda - Dragoslav Šekularac i treća Zvezdina zvezda - Dragan Džajić. Niko pre i posle Šekularca nije posedovao tako veliku strast za loptom. Po talentu i odanosti fudbalu, popularni Šeki je jednostavno bio predodređen da dosegne visoku klasu i postane as svetskog formata. Bio je čovek koji je fudbal pretvarao u umetnost, a među navijačima poznat kao kralj driblinga.

Vitak , dugog koraka, elegantan u svakom pokretu, neshvatljivo hitar sa filigranskom tehnikom driblinga i udarca, Džajić je, iako izrazito levonog, bio je kompletan igrač najvećeg svetskog kova. Znao je majstorski da se u punom trku pred protivnikom zanjiše, da ga uhvati bespomoćnog na “krivoj nozi” i da pojuri prema golu. U tim momentima pogodak ili asistencija su bili gotovo neminovni. Džaja je bio jedan od najcenjenijih fudbalera 20. veka, odigrao je mnogo spektakularnih mečeva, postigao sijaset fenomenalnih i presudnih pogodaka, mnoge iz slobodnih udaraca. Sasvim je zasluženo izabran za najboljeg igrača Srbije i Jugoslavije u prošlom veku. UEFA je za proslavu 50 godina postojanja birala idealni tim 20. veka i u konkurenciji 50 fudbalera bio je i Džaja.

‍