Zvezdina četvrta dekada - Finale Kupa UEFA i priprema za petogodišnji plan

Crvena zvezda je osvojila šampionat Jugoslavije u sezoni 1976/77 predvođena šefom stručnog štaba Gojkom Zecom. Time je naš klub u vitrine muzeja doneo 13. pehar šampiona države. Crvena zvezda je na kraju ubedljivo bila prva, sa čak devet bodova razlike u odnosu na prvog pratioca Dinamo iz Zagreba. Krajnji bilans crveno-belih je bio 20 pobeda, 10 nerešenih ishoda i četiri poraza. Gol razlika je iznosila 67:37, uz ukupno 50 osvojenih bodova.

Crvena zvezda je stigla do finala Kupa UEFA u sezoni 1978/79, što je do tada bio najveći klupskih uspeh na međunarodnoj sceni. Još jednom je početak bio težak - u Berlinu Zvezda je od Dinama poražena sa 5:2. Ipak, lekcija je naučena. U revanšu su Nemci brzo poveli i čuvali prednost do 58. minuta. Tada je počeo preokret zaokružen pogotkom Šestića za 4:1 u 90. minutu.

Protiv Sportinga iz Hihona, Zvezda je pobedila na strani i igrala nerešeno kod kuće, a oba gola postigla je u poslednjih deset minuta meča. Treći rival bio je Arsenal, koji je eliminisan takođe rezultatima 1:0 i 1:1, a odlučio je čuveni gol Duleta Savića na Hajberiju, tri minuta pre kraja meča, posle jedne od najlepših akcija u istoriji kluba!

I prvi prolećni rival bio je iz Engleske - Vest Bromvič Albion. Rezultati su bili isti kao i sa Arsenalom, rutinska pobeda na Marakani sa 1:0 i 1:1 u Engleskoj.

Polufinale je odvelo Zvezdu još jednom u Berlin, gde je čekala Herta. Prvi meč kod kuće Zvezda je pobedila sa 1:0 zahvaljujući sjajnom Duletu Saviću, a u Berlinu se Miloš Šestić pobrinuo da eliminiše i drugu berlinsku ekipu i obezbedi Zvezdi mesto u finalu.

A tamo je našu ekipu čekala Borusija iz Menhengladbaha, najtrofejniji nemački tim, koji je od 1973. do 1980. igrao pet evropskih finala. Na Marakani je 9. maja 1979. godine, Šestić je nastavio da bude koban po Nemce, ali je Jurišićev autogol dao rivalu psihološku prednost pred revanš. Uzvratna utakmica igrala se u Dizeldorfu, gde je Italijan Mikeloti poklonio Nemcima penal, a Danac Simonsen pogodio sa bele tačke…

Treća runda Kupa UEFA u sezoni 1979/80 donela je veliku tugu za Zvezdine navijače, koji su već pomislili da je veliki uspeh u rukama. Bajern je u Minhenu pobedio 2:0, ali je na Marakani posle 60 minuta Zvezda vodila 3:0. Tada su se naši fudbaleri povukli i primili dva gola za neuspeh, koji će biti osvećen 12 godina kasnije.

Naš tim je ponovo podigao šampionski pehar 1980. godine. Čak 14 titula za 35 godina postojanja. To je bio podvig sa kojim je moglo da se pohvali mali broj klubova u Evropi, pa čak i na svetu. Te sezone, Crvena zvezda je bila ubedljivo prva sa 48 bodova, sedam više od drugoplasiranog Sarejeva i po devet od niškog Radničkog i Napretka iz Kruševca.

Predvodnik nove generacije je bio izuzetni fudbaler veznog reda Vladimir Petrović Pižon, koji će sasvim zasluženo biti promovisan u četvrtu Zvezdinu zvezdu. Te sezone, golman Živan Ljukovčan je sigurno čuvao gol, a u odbrani su se istilicali Mile Jovin i Boško Đurovski, čije je vreme tek dolazilo.

Te sezone Zvezda je stigla do četvrtfinala Kupa evropskih šampiona, a još jedan gol Srebrenka Repčića dao je našem timu odličnih 1:1 sa Interom na San Siru. U revanšu jedini gol postigao je Italijan Muraro pa je Zvezda ostala bez trećeg polufinala u istoriji.

U sezoni 1980/81, Crvena zvezda je odbranila titulu prvaka i 15. put postala šampion Jugoslavije. Trener Branko Stanković je priznao da je bilo oscilacija, ali i da su u Crvenoj zvezdi bile manje izražene nego kod drugih ekipa.

Zvezda je osvojila 44 boda, postigla je najviše golova - 62, a primila ih je najmanje - 31. Bio je to podatak koji je svedočio da su crveno-beli imali najefikasniji napad i najpouzdanju odbranu. Sve prvenstvene utakmice je odigrao jedino Rajko Janjanin, a najbolji Zvezdin strelac je bio Zdravko Borovnica sa 12 postignutih golova.

Novu priliku u Evropi, naš tim je imao kada je u četvrtfinalu rival bio Anderleht. Belgijanci , predvođeni Tomislavom Ivićem, slavili su u oba meča rezultatom 2:1, pre nego što su ispali od kasnijeg pobednika Aston Vile.

Naredne sezone naš klub je osvojio nacionalni kup i to jubilarni deseti put, fudbaleri Crvene zvezde su u kupu trijumfiovali 1982. godine kad su u dva meča bili bolji od zagrebačkog Dinama sa 2:2 i 4:2. Prvi meč na Maksimiru je završen bez pobednika (2:2). U revanšu, 23. maja pred 60 hiljada gledalaca na Marakani, Zvezda je slavila sa 4:2, a strelci za crveno-bele su bili Savić (2), Đorđić i Šestić.

Crvena zvezda je prethodno eliminisala Borac iz Banjaluke, Sarajevo, Olimpiju i Galeniku. Najbolji učinak su imali Vladimir Petrović Pižon i Dušan Savić, Zvezdine glavne zvezde početkom osamdesetih.

Na jesen na Marakanu je stigao najbolji fudbaler na svetu u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka. Zvezda je od Barselone primila četiri gola, a nikada nijedan protivnički igrač nije dobio ovacije kao Dijego Armando Maradona posle spektakularnog loba.

U do tada najneizvesnijem šampionatu u sezoni 1983/84, čiji se epilog nije znao do poslednjeg trenutka, Crvena zvezda je uprkos mnogim nedaćama, herojski prošla prva kroz cilj. Od ozbiljne krize na kraju se stiglo do trijumfa i ukupno 16. titule šampiona. Bio je to najnaporniji šampionski ciklus za crveno-bele.

Treću i najtežu fazu je predstavljao finiš prvenstva. Trebalo je tada izdržati žestoke juriše svih konkurenata, bez polovine prvotimaca, u ritmu derbi okršaja, svakog trećeg dana. Takvu ”opsadu" je mogla da podnese samo četa fizički izuzetno spremnih igrača i ogromne volje. Zato je ova faza bila pre svega borilačka. Posle zimskog rada, Crvena zvezda je imala mnogo spremniji tim od drugih, a Gojko Zec je odlično ukomponovao ekipu u formaciji 4-4-2, u kojoj su najistureniji igrači bili Miloš Šestić i Milko Đurovski.

Golman Tomislav Ivković je bio rekorder po broju odigranih utakmica - 34. U zadnjem redu je najstaloženiji bio dirigent odbrane Marko Elzner, a isticao se i „skriveni napadač" Boško Đurovski, kao i Jovica Nikolić strelac osam golova. Kapiten Šestić je bio nezadrživ, a dobar golgeterski učinak je imao najistureniji napadač Milko Đurovski. Uprkos tome što je pretrpela sedam poraza, Crvena zvezda je herojskom borbom stigla do 16. titule, sa po dva boda više od Partizana, Željezničara i Rijeke.

Usledile su dve slabe sezone, obeležene ispadanjem u prvim kolima u Evropi. Najpre je od Zvezde oba puta bolja bila Helas Verona, predvođena Fanom i Elkjerom, a zatim je Janjaninov šou u finišu meča sa Benfikom (het-trik za preokret od 0:2 u 3:2) bio nedovoljan, jer su u Lisabonu primljena dva gola u poslednjih četvrt sata.

Tačku na kraju četvrte dekade, naš klub je stavio osvajanjem nacionalnog kupa. Zagrebački Dinamo je savladan i u finalnim susretima 1985. godine. U prvom meču na Maksimiru, Zvezda je kao gost pobedila sa 2:1 golovima Halilovića u 65. minutu iz penala i Milka Đurovskog u 74. minutu duela. Revanš je odigran 24. maja na Marakani, gde je bilo 50.000 gledalaca. Utakmica je završena nerešeno sa 1:1, dok je mrežu rivala ponovo zatresao Halilović, što je crveno-belima bilo dovoljno za osvajanje 11. trofeja u najmasovnijem takmičenju. Prethodno su eliminisani Čelik, Vardar, Partizan i Vojvodina. Odličan učinak je imao Sulejman Halilović: šest utakmica - šest golova.

Nastup u Kupu pobednika kupova 1985/1986 obeležio je "slučaj Zjajo", koji je uticao na petonedeljno odlaganje revanša druge runde sa Lingbijem. UEFA je presudila u korist Zvezde, pa je naš tim igrao sa Atletikom. Posle 0:2 u Madridu naša ekipa je izborila samo 1:1, a to je i bio uvod u velike promene u igračkom kadru.

‍