Održana komemoracija Vladimira Vladice Popovića

Nakon odavanja počasti minutom ćutanja, prisutnima se obratio predsednik Fudbalskog kluba Crvena zvezda, Svetozar Mijailović.

- Otišao je velikan, fudbaler, trener, sportski radnik, Vladimir - Vladica Popović, ličnost čiji je život obeležio rad, odanost i predanost onome šta je i gde radi. Svuda je dao svoj pečat, blagost i osmeh, optimizam i veru u uspeh, ono po čemu ga svi pamte i zbog čega su ga voleli i poštovali. Najviše u njegovoj Crvenoj zvezdi. Bogata je Vladicina biografija, igračka i trenerska. U svemu što je radio bio je uspešan. Klanjali su mu se Evropa i Južna Amerika, ma ceo svet. Voleli su ga kao svog “profesora”. Mnogo trofeja, priznanja, ali izdvojio bih dva Zvezdina, kapiten trofejnog tima i klupski prvak sveta, kao krune njegove igračke i trenerske karijere.Pored igračke i trenerske karijere, aktivno je učestvovao u radu svoje Zvezde i dao svoj kao i uvek, poseban doprinos. Veličinu je potvrdio i kada su ga posle svih uspeha Zvezdini veteran izabrali za lidera u svojoj sekciji veterana. Tako je posle igrača i trenera postao i predsednik i to po želji svih. Okupljao je i organizovao veterane, rešavao sve što je trebalo, pružao pomoć. Njegovom zaslugom veterani su sada nezaobilazni faktor rada kluba, očuvanja tradicije i kontinuiteta zvezdaštva. Bio je posvećen porodici, brinuo je o njenoj budućnosti, o sinu Mišku, ćerki Jasmini, o svojoj supruzi Ljilji, čiji je gubitak teško podneo. Teško je opraštati se od prijatelja, nedostaju reči koje bi mogle izraziti sve ono što osećamo. Mnogo ćeš nam nedostajati, tvoje znanje i iskustvo, odanost, naša druženja. Tvoj optimizam, vrcav duh i spremnost na šalu, ostaće trajno u našim sećanjima.Vladice, ti si ponos Zvezde, njeno bogatstvo, primer za nadolazeće generacije kako biti ispravan i čestit kao čovek i sportista. Stvarao si istoriju Zvezde, obeležio je najvećim uspesima, za sva vremena. Sačuvaćemo trajnu uspomenu ne tebe, na našeg velikana. Neka ti je večna slava i hvala - rekao je Svetozar Mijailović.

Posebno emotivan bio je i predsednik veteranske sekcije Crvene zvezde Aleksandar Marković.

- Светски медији су јавили преминуо је Владимир Владица Поповић. Отишао је, онако увек журећи, велики човек, велики звездаш, велики играч, велики тренер и велики фудбалски господин и џентлмен, капитен Црвене звезде, вођа једне генерације, узор бројним генерацијама. Учитељ, насмејани перфекциониста, дисциплиновани заљубљеник у фудбал и напредак фудбалског спорта, али пре свега тога најбољи муж и отац, најпоузданији пријатељ и сарадник. Црвена звезда и светски фудбал су изгубили велико име. Фудбалског космополиту, од фудбалског Земуна , преко фудбалске Немачке, до фудбалске Јужне Америке. Увек са осмехом и увек брижан за све око себе. Брижан у намерама према свима које познаје, скроман у жељама за себе. Колико је само тога чувао у себи, а да су само најближи, и то не увек, знали колико у њему гори. Гори емоција и страст, гори жеља за успехом, гори потреба да све увек буде под конац, увек увежбано, утегнуто, увек спремно да се одговори на сва питања. Такав је био као играч, као тренер, као познаник и пријатељ, на крају или на почетку – такав као родитељ. Поштовања је имао за све, радећи са пионирима, свађајући се са Шекијем, подижући пехар првака света. Уважавање за менталитет Немца, разумевање за темперамент латиноса, подршка за несебично давање Београду, Србији, некада Југославију, са свим својим врлинама и манама. На крају, много љубави, пре свега за Љиљану, Јасмину и Миодрага, много љубави према фудбалу који му је толико тога дао, којем је толико тога несебично вратио. Нисмо у Црвеној звезди имали много ауторитета и величина као што је био Владица. Зато имамо једну велику жељу, да нам неки будући професионалци, будући чланови Омладинске школе добро знају ко је био Рајко, ко је био Владица. Да гледају Џају, Кулета и Пижона, да уче од правих мајстора којима је поред фудбалских достигнућа увек у глави и у срцу било да се буде прави спортиста, човек и фудбалер за пример. Од Владице је толико тога могло да се научи. Прво, како бити истрајан и вредан, како поштовати саиграча, ривала, судију и навијача, како се увек показати у најбољем светлу, у победи и поразу. Зато је било много победа, зато је његово увек високо подигнуто чело зрачило, а очи се смејале и саговорника увек остављале у добром расположењу. Енергија којом је зрачио је била непоновљива, оптимизам који је делио је и сада ту, међу нама. И биће још дуго, са сећањем на свако његово дело, на његов префињени дух. Старији имају један веома јасан и једноставан термин када у једној речи желе да опишу човек. Када за неког кажу „био је прави господин“ , онда сви знамо да ћемо га памтити дуго као друга, пријатеља, учитеља, сарадника, невероватно посвећеног оном што је највише волео – својој породици и фудбалу. Владициној породици, а сви ми смо на неки начин, његовом заслугом, били његова породица, остаје да чува све оно што је сматрао вредним, за шта се залагао префињеним манирима, упорношћу и ставом. Остаје нам да чувамо сећање на ведрог, насмејаног човека, фудбалског професора и првака света, на звездаша без мане, на капитена за понос. Нека му је вечна слава – закључио је Александар Марковић.

Legendarni fudbaler našeg kluba, Dragan Džajić, ispunio je poslednje obećanje dato nekadašnjem saigraču obrativši se prisutnima na komemoraciji.

- Dugo sam razmišljao da li da govorim, ali kada smo slavili njegov 80. rođendan u klubu rekao je da bi voleo da održim govor kada umre. Vladicu sam dugo poznavao, bio je moj prvi kapiten, igrali smo zajedno u Crvenoj zvezdi i u reprezentaciji. Sve ono što se desilo pre nekoliko dana je logičan epilog vremena u kom živimo i koje je proteklo za nama, ali uvek ćemo se sećati dragih ljudi koji su maltene čitav život proveli ovde, radeći sa nama, donoseći uspehe i neuspehe, družeći se svakodnevno. Da pričam o Vladici nešto posebno - nema potrebe, sve ste rekli, pratio sam novine prethodnih dana i sa svima se slažem. O njemu sve i da hoćete ne možete da kažete ružnu reč. On je čovek kog kada bi imali za prijatelja, kad bi nekog vaspitavali kao igrača, dovoljno je da mu kažete - radi sve kao Vladica. Dugo sam sarađivao s njim i nikad nije zakasnio na trening, došao sa prljavim cipelama, neurednom košuljom, niti je ostavio nered iza sebe u svlačionici. Uvek je bio odgovoran i ovo je moja obaveza da ispunim obećano. Porodici izjavljujem duboko saučešće i nek ste ponosni što ste imali takvog čoveka, i nek je Crvena zvezda ponosna na takvom igraču i treneru. Nek mu je večna slava i hvala mu na svemu - oprostio se Dragan Džajić.

Prisutnima se obratio i sin Vladimira Vladice Popovića, koji se zahvalio na lepim rečima i podršci, al i načinu na koji se naš klub oprostio od čoveka koji je predvodio tim koji je postao klupski prvak sveta.

- Poštovani saigrači, igrači, kolege, članovi kluba, uvaženi predstavnici našeg najljućeg rivala, predstavnici medija, nalazim se ispred vas kako bih vam se zahvalio za sve ono što sam pročitao, čuo i video prethodnih dana. Svaka reč, svaki tekst, sve je prethodnih dana bilo izuzetno emotivno i značajno za mene. Drago mi je da bez obzira na trenutne okolnosti u kojima živimo se kod nekih ljudi ipak prepoznaje odanost, rad , privrženost, emocija i pre svega ljudskost. Moj otac je bio neko ko je negovao odanost i bezgraničnu ljubav prema grbu, dresu i navijačima ovog velikog kluba. U poslednje vreme gledajući kako mu nedostaju njegovi igrači, fudbalski teren i trenerski aktivan rad umeo sam često da ga podsetim i da mu kažem - “E moj profesore kakvu si karijeru imao, koliko si trofeja osvojio i koliko si imao prilike da učestvuješ i prisustvuješ emotivnoj erupciji pozitivnih osećanja i oduševljenja”. Za kraj podelio bih deo moje private prepiske sa dobrim prijateljem i velikim igračem ovog kluba, Vladom Stošićem. “Da dragi moj Vlado, ponosan sam i uvek ću biti što mi je Vladica bio otac, tata volim te” – rekao je Miodrag Popović.

Vladimir Vladica Popović sahranjen je danas na Novom groblju.