Mihajlović : Kako da igram protiv Zvezde, kad je volim i kad sam tu postao besmrtan?

- Da smo ostali na okupu ili još bolje, da smo igrali utakmice u Beogradu, bili bi ponovo u finalu Kupa evropskih šampiona, umesto Sampdorije ili Barselone, sigurno. Sve utakmice smo igrali u Segedinu, Sofiji, nije to isto kao na Marakani. Protiv Sampdorije smo u Sofiji izgubili 1:3, a na Marakani od njih ne bi izgubili nikad, nema teorije, iako su bili dobri. Da nije bilo embarga, ne bi ni otišli neki igrači i siguran sam da bi došli do finala. Imali smo sjajnu ekipu, punu samopouzdanja usled osvajanja KEŠ-a, ali nam je falila Marakana. Kad si na Marakani, pa čuješ navijače, buku... Meni ne bude svejedno, a to su moji navijači, a kamoli ovima sa strane - rekao je Mihajlović.

Želeo je da ostane u Zvezdi, uživao je...

- Nisam želeo da idem iz Zvezde, bio sam godinu i po dana tu, a imao četvorogodišnji ugovor. Lepo mi je bilo, svi su me voleli i stvarno nisam hteo da idem. Međutim, pričao sam sa Cveletom koji mi je rekao da prvenstvo neće biti kvalitetno kao pre, da nema Evrope i da će cena samo da mi pada, tako da me je nagovorio da odem, inače ne bih. U Zvezdi sam imao sve što mi treba. Jeste da sam u Italiji zarađivao više novca, ali nije to to.

Ipak , umesto Juventusa, potpisao je za Romu.

- Imao sam dogovor da odem u Juventus kod Trapatonija, ali je Boškov došao u Romu i razmišljao sam da je bolje da odem tamo, jer ga znam. Italija je tad imala najbolju ligu na svetu i oduvek mi je bila želja da igram tamo. Ni Španija, ni Engleska, nego Italija, iako su me i od tamo zvali. Možda sam pogrešio što sam otišao u Romu umesto u Juventus, ali bio sam mlad, nisam znao jezik i gledao sam je bolje da imam čoveka uz sebe kog poznajem. Nema sumnje da je Italija devedesetih godina prošlog veka bila najkvalitetnija liga na svetu.

Način Mihinog gledanja na život pokazuje njegov karakter, jer je i iz najgorih stvari uspevao da izvuče nešto dobro.

- Prošao sam dva rata. Moja kuća u Borovu je prva srušena u ratu devedesetih, a posle i to bombardovanje. Kada prođeš sve to... Svako od nas ima svoje probleme i misli da su najveći, ali kada brineš i ne znaš da li su ti roditelji i brat živi, šta će se desiti sutra... To su pravi problemi. Tih godina sam jedva čekao da izađem na teren i treniram, jer samo u tim trenucima nisam razmišljao o onome što može da se desi mojoj porodici. Želeo sam da utakmice traju 24 sata, jer problem je uvek nastajao kada dođem kući. Gledam CNN, vidim avioni da kreću i javljam mami da se sakriju, jer će da nas bombraduju. Pa i kad je bio rat, dok nisu došli kod mene u Beograd. Međutim , iz negativnog uvek hoću da izvučem pozitivno, pa sam tokom prvog rata osvojio Kup evropskih šampiona, a za vreme bombrardovanja postao prvak Italije. Kad god je bilo teško, davao sam maksimum na terenu i na taj način kompenzovao sve. Uvek sam bio motivisan, bez obzira na probleme. Nisam nikada želeo da pokleknem. I kad imam problem, borim se, izlazim i dajem još više. I kad sam se razboleo, davao sam maksimum.

Protiv Zvezde kao igrač Lacija - nije želeo da igra...

- Kako ja da igram protiv Zvezde? Protiv Partizana sam naravno igrao, ali protiv Zvezde ne mogu. Zapravo mogu ako treba da dam autogol ili napravim penal, to mogu.

Ljubav zvezdaša prema Mihi je uvek bila ogromna.

- Nikad neću zaboraviti kad sam bio u bolnici, transparent koji su navijači raširili pred jednu evropsku utakmicu. Poslali su mi poruku da su uz mene, da sam borac za njih, skandirali par minuta - Siniša pobedi. Bio sam u bolnici i plakao kao malo dete.

Imala je prilike generacija iz Barija da ponovo podigne trofej i prošeta počasni krug 2018. godine na Marakani.

- Dejo i ja smo nosili pehar, a tu svi bivši igrači, pun stadion. To je Zvezda i to ne može da se objasni. Bez obzira što je prošlo više od 30 godina, kada se tako nešto postigne, ljudi te poštuju, cene i vole i nema veće radosti od naše što je to tako. Taj rezultat ostaje stalno, kao i to da je Zvezda kod mene uvek u srcu - rekao je Mihajlović.