Mihajlović : Biti prvak Evrope i sveta sa Zvezdom? To ne može da se plati...

Atmosfera u karantinu je bila sjajna, a dobrim delom je to bila zasluga Dragiše Binića.

- Mislim da je dobra stvar što smo bili sedam dana u karantinu, jer smo trebali da izađemo iz Beograda, pa i iz države. Bio je veliki pritisak na nama. Bio sam u sobi sa Binom... On uzme kameru i spoji je na televizor i snima nas dvojicu šta radimo. Kaže saigračima da su došli sa italijanske televizije Rai i izabrali dvojicu najinteresantnijih iz Zvezde, nas dvojicu, te su nam ubacili kameru u sobu i snimaju nas 24 sata….

Govorio je Mihajlović o načinu pripreme meča protiv Olimpika.

- Gledali smo snimke Olimpika, govorio sam mnogo puta bili su jaki. Imali su igrače Boli, Mozer, Pele, Dešamp, Vodl. Sećam se da je neko pitao Ljupka: ”Ovi su jaki, šta da radimo?”. Rekao nam je da nije problem kada oni imaju, mi stanemo pozadi i ne mogu da nam daju gol. Problem je kada mi imamo loptu i krenemo prema golu, a njima se otvori kontranapad. Na kraju je rekao da damo njima loptu da igraju, takva je bila taktika. Taktika je bila takva da pocepaš trenersku licencu, ali smo tako igrali i pobedili. Bio je u pravu. Da smo se otvorili možda bi primili tri gola. To je mislim bilo najgore finale u istoriji Kupa šampiona. Nije bilo udarca na gol, ali opet tu ima nešto. Stadion je nosio ime po mojoj krsnoj slavi i Bari je grad crveno-belih boja. Nismo mogli da izgubimo.

Zlatna generacija Zvezde je snagu za pobedu našla u podršci naroda.

- Priprema je bila kao i pred svaku drugu utakmicu. Ne mogu precizno da se setim, bilo je to pre mnogo godina. Mogu samo da zamislim kakva je nervoza bila. Svaki meč, bez ozbira koliko si ih odigrao imaš nervozu pred početak. Nemaš baš strah, ali pozitivna trema postoji. Međutim , kada počne utakmica posle se ne razmišlja o tome. Jednostavno ne čuješ ništa spolja, nego si koncentrisan na dešavanja na terenu. Znali da igramo duel koji donosi nešto veliko, kao i da ukoliko osvojimo da će to ostati za sva vremena. Na tom meču smo takođe imali dodatni motiv i zbog nas samih, ali i zbog našeg naroda. Najveći motiv je bio da obradujemo narod. Prvo smo mislili na njih.

Penal serija koja će večno ostati upamćena među zvezdašima se odigrala u Bariju.

- Za izvođenje penala smo se sami prijavili. Javio se Bina, ali sam rekao nemojte Bina da šutira, ali imao je petlju i na kraju je izveo jedanaesterac. Amoro je prvi promašio penal, a mi smo dali svih pet i pobedili. Penal nije promašio samo onaj ko nikada nije šutirao. Bili smo mlada ekipa, ali svi koji su šutirali su se dobrovoljno javili. Penal koji je Dika odbranio nam je dao sigurnost da i ako promašimo nismo izgubili. Moj kum je gledao utakmicu na televiziji, a imao je poster iz Tempa koji mu se nalazio u kolima. Međutim , pre penala je otišao do automobila i doneo poster u stan za slučaj da promašim kako mu neko ne bi razbio kola. Nije bio toliko siguran u mene.

A onda slavlje….

- Sav se naježim kad se setim proslave, a prošlo je 30 godina. Nema tih para kojim može da se kupi taj osećaj koji smo doživeli. Nismo bili svesni šta smo napravili, ali kako je vreme prolazilo posle utakmice shvatili smo koliko je to bilo važno tada. Od slavlja u hotelu do povratka u Beograd kada smo vili koliko je ljudi bilo na aerodromu. Na putu do stadiona nije bilo automobila, već su ljudi prepravili ulice, od Surčina do stadiona Zvezde. Pratila nas je policija, a gomila ljudi je bila sa strane u nekoliko redova. Kada smo stigli na stadion dočekala nas je puna Marakana. Tek onda shvatiš šta si napravio, koliko je to zapravo značilo za narod. Pehar je bio u svatovima u Makedoniji kod Pančeva, kod Bine u Kruševcu, pa u Borovu kod mene. Bina je recimo držao pehar u gepeku i kako dođemo u neki lokal on uzima pehar i nosi ga sa sobom. Kada smo vratili pehar morali su da ga prave ponovo, bio je sav izlupan. Onaj što se nalazi u Zvezdinom muzeju nije original, jer smo ga izlupali. Neko kao ja ko je kao dete sanjao da jednog dana igra fudbal i za klub za koji navija i da osvoji nešto tako veliko, nema ništa lepše od toga. Posle toga sam mogao i da umrem. Stalno se šalim sa igračima koje treniram, da sam mogao još 19991. godine da ostavim fudbal, jer sam osvojio ono što treba da se osvoji. Međutim , nastavio sam i osvojio oko 15 trofeja. Za mene osvajanje Kupa šampiona sa Zvezdom i Interkontinentalnog kupa ne može da se meri ni sa čim. Ni sa jednim drugim trofejom, sada niti u budućnosti - jednostavno nikad.

Tokija i titule prvaka sveta, uz mnogo anegdota, se prisetio legendarni Siniša Mihajlović.

- Imali smo već saznanje da možemo da pobedimo svakog. Imao sam poseban motiv, jer je trener ekipe Kolo Kolo bio Mirko Jozić koji je bio selektor čuvene reprezentacije čileanaca koje sam ja trebao da budem deo. Tu sam igrao standardno jedini iz treće lige, ali me zvao jedan dan i rekao da ako potpišem za Dinamo bićeš sigurno među 16 putnika za Čile. Ako ne budeš nećeš ići. Nisam potpisao i zato me nije poveo. Ima Boga pa se sve vrati posle par godina, da on bude trener ekipe Kolo Kolo, a ja igram za Zvezdu. Ne postoji veća motivacija, nismo mogli da izgubimo. Bez obzira što je Dejo bio isključen u prvih pola sata. Posle utakmice sam prišao do Jozića i rekao da se ovo vratilo zato što nisam išao na Svetsko prvenstvo, sad smo jedan-jedan. Okrenuo sam se i otišao. I kada smo se vratili bilo je slavlja, ali ne može da se meri sa onim posle Kupa šampiona. Nama je bio trener Vladica Popović, zaista je bilo lepo. Prvi put smo bili u Japanu. Nismo mogli da spavamo, svuda su bili kreveti sa točkovima zbog zemljotresa. Sa Tanjgom sam bio u sobi. Otišao je do toaleta, bilo je oko četiri ujutru, i uvek kada se vraćao imao je običaj da se baci na krevet, a ja sam uzeo krevet na rošule i pomerio ga. I dalje se sećam kako je pao i udario u parket. Stalno smo se tako šalili. Na kraju je Juga dao dva gola, a jedan Pančev i osvojili smo to takmičenje. Juga je dobio džip kao nagradu za najboljeg navijača. Zatvorili smo priču na najbolji mogući način - zaključio je majstor slobodnih udaraca.