Šampioni države 1984.

U najneizvesnijem posleratnom šampionatu Jugoslavije u sezoni 1983/84, čiji se epilog nije znao do poslednjeg trenutka, Crvena zvezda je uprkos mnogim nedaćama, herojski prošla prva kroz cilj. Od ozbiljne krize na kraju se stiglo do trijumfa i ukupno 16. titule prvaka, zahvaljujući svim klupskim struktirama: rukovodstvu, stručnom štabu, navijačima i naročito igračima. Bio je to najnaporniji šampionski ciklus za crveno-bele.

Za tri nedelje su morali da odigraju sedam teških utakmica. I to ne redovnih prvoligaških ili kup susreta, nego sedam derbi mečeva, u kojima se rešavala sudbina. I za najbolje pripremljenu profesionalnu ekipu to bi predstavljalo izuzetan fizički napor i sizifovski nervi teret. Za desetkovane crveno-bele, lišene tokom te tri nedelje pomoći četiri do šest standardnih prvotimaca (Stojanović, Banković, Janković, Mrkela, braća Boško i Milko Đurovski), predstavljalo je to psihofizičku torturu - pravu agoniju!

U inat svim nedaćama, crveno-beli su odoleli i zasluženo postali šampioni. Jasno , prvenstvo nije osvojeno u poslednjih pet majskih kola, već tokom naporne maratonske borbe u 34 runde. Njegova opšta karakteristika je bila velika izjednačenost timova, veća nego ikada, pa se time može tumačiti i minimalna žetva bodova šampionske ekipe - 44. Druga karakteristika, bitna za crveno-bele, bila je varljivost forme i dva različita lica koja su puleni trenera Gojka Zeca ispoljili.

Tokom jeseni je bilo dosta traljavo, pa je na domaćem terenu neplanirano izgubljeno pet bodova od potencijalnih žrtava (Osijek, Željezničar, Priština). Prvi deo prvenstva Zvezda je završila tek na šestom mestu i od nje su već tada svi bili digli ruke, ali su se grdno prevarili. Prolećna faza je donela veliki preokret i jednu novu, radikalno izmenjenu, Zvezdu. Bila je to homogena, razigrana, maksimalno motivisana i borbena četa, puna snage i volje i naposletku veoma ubojita. Silovit start je usledio u prva četiri prolećna kola, uz fantastičnu gol razliku 14:2. Bodovi su vredno skupljani i posle trijumfa nad direktnim rivalom za trofej, Željezničarom na Grbavici (3:1), u 26. kolu, Crvena zvezda je prvi put izbila na čelo tabele.

Treću i najtežu fazu je predstavljao finiš prvenstva. Trebalo je tada izdržati žestoke juriše svih na lidera, bez polovine prvotimaca, u non-stop ritmu derbi okršaja, svakog trećeg dana. Takvu „opsadu" je mogla da podnese samo četa fizički izuzetno spremnih igrača, čeličnih živaca i ogromne volje. Zato je ova faza bila pre svega borilačka, a njene megdandžije - istinski heroji. Posle priležnog zimskog rada, Crvena zvezda je imala mnogo spremniji tim od drugih, a Gojko Zec je odlično ukomponovao tim u formaciji 4-4-2, u kojoj su najistureniji igrači bili Miloš Šestić i Milko Đurovski.

Golman Tomislav Ivković je bio rekorder po broju odigranih utakmica - sve 34. U zadnjem redu je najstaloženiji bio dirigent odbrane Marko Elzner, a isticao se i „skriveni napadač" Boško Đurovski, kao i Jovica Nikolić, strelac osam golova. Kapiten Šestić je bio nezadrživ, a dobar golgeterski učinak je imao najistureniji napadač Milko Đurovski. Uprkos tome što je pretrpela sedam poraza, Crvena zvezda je herojskom borbom stigla do 16. titule, sa po dva boda više od Partizana, Željezničara i Rijeke, pet od Hajduka...