Шампиони државе 1984.

У најнеизвеснијем послератном шампионату Југославије у сезони 1983/84, чији се епилог није знао до последњег тренутка, Црвена звезда је упркос многим недаћама, херојски прошла прва кроз циљ. Од озбиљне кризе на крају се стигло до тријумфа и укупно 16. титуле првака, захваљујући свим клупским структирама: руководству, стручном штабу, навијачима и нарочито играчима. Био је то најнапорнији шампионски циклус за црвено-беле.

За три недеље су морали да одиграју седам тешких утакмица. И то не редовних прволигашких или куп сусрета, него седам дерби мечева, у којима се решавала судбина. И за најбоље припремљену професионалну екипу то би представљало изузетан физички напор и сизифовски нерви терет. За десетковане црвено-беле, лишене током те три недеље помоћи четири до шест стандардних првотимаца (Стојановић, Банковић, Јанковић, Мркела, браћа Бошко и Милко Ђуровски), представљало је то психофизичку тортуру - праву агонију!

У инат свим недаћама, црвено-бели су одолели и заслужено постали шампиони. Јасно, првенство није освојено у последњих пет мајских кола, већ током напорне маратонске борбе у 34 рунде. Његова општа карактеристика је била велика изједначеност тимова, већа него икада, па се тиме може тумачити и минимална жетва бодова шампионске екипе - 44. Друга карактеристика, битна за црвено-беле, била је варљивост форме и два различита лица која су пулени тренера Гојка Зеца испољили.

Током јесени је било доста траљаво, па је на домаћем терену непланирано изгубљено пет бодова од потенцијалних жртава (Осијек, Жељезничар, Приштина). Први део првенства Звезда је завршила тек на шестом месту и од ње су већ тада сви били дигли руке, али су се грдно преварили. Пролећна фаза је донела велики преокрет и једну нову, радикално измењену, Звезду. Била је то хомогена, разиграна, максимално мотивисана и борбена чета, пуна снаге и воље и напослетку веома убојита. Силовит старт је уследио у прва четири пролећна кола, уз фантастичну гол разлику 14:2. Бодови су вредно скупљани и после тријумфа над директним ривалом за трофеј, Жељезничаром на Грбавици (3:1), у 26. колу, Црвена звезда је први пут избила на чело табеле.

Трећу и најтежу фазу је представљао финиш првенства. Требало је тада издржати жестоке јурише свих на лидера, без половине првотимаца, у нон-стоп ритму дерби окршаја, сваког трећег дана. Такву „опсаду" је могла да поднесе само чета физички изузетно спремних играча, челичних живаца и огромне воље. Зато је ова фаза била пре свега борилачка, а њене мегданџије - истински хероји. После прилежног зимског рада, Црвена звезда је имала много спремнији тим од других, а Гојко Зец је одлично укомпоновао тим у формацији 4-4-2, у којој су најистуренији играчи били Милош Шестић и Милко Ђуровски.

Голман Томислав Ивковић је био рекордер по броју одиграних утакмица - све 34. У задњем реду је најсталоженији био диригент одбране Марко Елзнер, а истицао се и „скривени нападач" Бошко Ђуровски, као и Јовица Николић, стрелац осам голова. Капитен Шестић је био незадржив, а добар голгетерски учинак је имао најистуренији нападач Милко Ђуровски. Упркос томе што је претрпела седам пораза, Црвена звезда је херојском борбом стигла до 16. титуле, са по два бода више од Партизана, Жељезничара и Ријеке, пет од Хајдука...