Милан Вилотић говори за „Звезда-Србија“

„Милан Вилотић се успешно опоравља после тешке операције и скоро сигурно ће се прикључити својим друговима на зимским припремама, и у пролећном делу сезоне чиниће део одбрамбеног бедема испред нашег гола у походу на трофеје.

Ово је свакако сјајна вест, која је обрадовала све нас којима је срце на тренутак стало када је у смирај лета ове године, након утакмице у Смедереву, Србијом одјекнула вест да је наш штопер тешко болестан. Један сјајан момак, син, брат, друг, дечко стајао је лицем у лице у дуелу један на један са животом, у мечу који је морао да добије, без фаула, само помоћу храбрости, воље и хтења. И на срећу и Божију милост, успео је, како - то само он зна. У тренутку сазнања, општег шока, неверице, изашао је мирно и све нас замолио да не паничимо и да ће све бити у реду... Вилота своја обећања испуњава. Сваки његов потез на терену и ван њега, свака реч, свака изјава, треба да утичу на то, да сви Звездаши, Делије, и читав наш народ буду поносни на њега.

Без обзира на пролазну кризу у којој се налазимо, и покоји лош резултат, овај момак је доказ да је Звезда највећи, елитистички клуб, у коме витештва и јунаштва не недостаје.

- Све тече по плану опоравка, и још пре месец и по дана после прве контроле након операције, доктори су констатовали да ћу уз одређену терапију, у јануару мочи да се прикључим саиграчима на терену - почиње своју ексклузивну исповест млади Београђанин.

- Веома сам дисциплинован и придржавам се свега што ми лекари одреде. Тачан датум датум када ћу бити спреман за утакмицу не бих да прогнозирам. Најважније ми је да испоштујем план опоравка, уосталом, после свега што сам проживео, било би сулудо да журим - додаје.

Не крије наш првотимац, да је било страха у почетку, не куражи се и не потцењује снагу судбине, ствари сагледава реално, и истиче да после свега што је доживео има другачији поглед на живот.

- Мислим да није битно у којем сте животном добу, тако нешто када сазнате, сигурно је да се уплашите. После потврде резултата, јавио се страх, али ту су се нашли породица, девојка Тијана и њена породица, најближи пријатељи, који су ми знатно олакшали тешке тренутке. У Србији се за туморе, конкретно, мало зна, а то незнање ствара осећај страха. Медицина је пуно напредовала, и лечење, до скора, тешко излечиве болести као што је тумор, сада је знатно лакше и успешније - каже.

О узроцима не жели да прича, кривца да тражи, још мање, подигнуте главе, храбро, одлучно и бескомпромисно иде напред, баш као што то чини на терену. Плени позитивношћу, позива на оптимизам, не потцењује никога, и никоме не признаје да је бољи и јачи од њега док му то не докаже.

- Кривца наравно да нема, нити размишљам у том правцу. Промена на телу се појавила неколико месеци пре него што сам одрадио детаљне прегледе. Сматрао сам да то није ништа озбиљно и да ту израслину која се појавила, залечим на крају јесењег дела шампионата. Међутим, почела је брзо да расте, да ми ствара сваким даном све већи бол, и делимичну блокаду рамена и руке. Одмах после утакмице против Смедерева клупски лекар Пурић је заказао прегледе и биопсију коју сам обавио на ортопедској клиници „Бањица" у Београду - прича храбри момак.

Након десет дана стигли су резултати, дијагноза: тумор хрскавице, хондросарком. У том тренутку, сви голови, дуели, победе, порази, трофеји постају небитни. Све се заборавља, снаге се прегрупишу и остаје само један циљ: победити болест. Више од свега убија неизвесност, чекање...

Србијом одјекује из свих грла: „Вилота издржи". У том тренутку на сцену, по ко зна који пут, ступа човек чија величина се не мери само у томе што већ петнаест година представља синоним за успех у италијанском фудбалу, или у томе што је пре осам година битан меч против „своје" Звезде преседео на клупи, иако је био неопходан на терену. Чак ни у томе што је освојио све на свету, његова прва и основна карактеристика је човечност, особина која пред налетом новца и материјалног бледи скоро код свих, али не и код његовог височанства, Дејана Станковића. Крајње шмекерски, а како би Деки другачије, након изјаве после утакмице против Фарских Острва узима микрофон и каже: „Вилота, мајсторе, издржи, чекам те да попијемо пиво".

- Дејана сам први пут срео као члан младе репрезентације, када смо играли пријатељску утакмицу против А тима у Ковилову. После смо имали организовано дружење и нисам пропустио прилику да га упознам. Још тада сам тврдио да је велики господин. Бескрајно сам му захвалан и свим овим што је урадио за мене, само је потврдио моје мишљење - прича Вилотић.

Следи одлазак у Болоњу, стиснути палчеви и стегнуте песнице свих који су било када на било који начин имали прилику да лично или преко некога чују за нашег Вилоту, момка без мрље, без грешке... Заказана операција је урађена трећег септембра, обавио ју је професор Меркури, и иако је планирано било да траје три, потрајала је пет сати, што довољно говори о комплексности ситуације у којој се наш играч нашао.

- Кад сам сазнао да се тумор може уклонити операцијом, од тог тренутка сам био убеђен сто посто да ће све добро да прође. Подсвесно сам био сигуран да ће се све добро завршити. Све време уз мене су били др Пурић и моја девојка Тијана, чија ми је подршка много значила, и без које би све било теже.

Када вам се са двадесет четири године догоди да се борите за живот, сигурно је да многе ствари од тада посматрате другим очима. Схватате важност сваке секунде, сваког потеза који сте направили, неке ствари постају мање битне, неке добијају на значају.

- Ситуација у којој се сада налазим, учинила је да будем много смиренији. Трудим се да из свега овога извучем позитивну страну и да у наставку каријере будем још бољи. Тренуци ван терена сигурно да нису за уживање, али има доста ствари које сада примећујем и значиће ми сигурно када се вратим на терен. Недавно сам се вратио са терапија из Болоње, а већ првих дана јануара одолазим опет у Италију на завршни део од око месец дана, после чега би требало да се придружим другарима на терену и да кренем са новим доказивањем. У међувремену, док сам у Београду, придржавам се плана који ми прописују доктори са Института „Isokinetic" у Болоњи - открива даље планове Звездина „петнаестица".

За време док посматра тренинге и утакмице са стране, жеља за доказивањем и повратком на терен расте. Кроз сваку реч осећају се понос и част овог младића због тога што носи црвено-бели дрес. Када прича о Делијама, недостају речи да опише захвалност, а захваљује и осталима на подршци.

- Велика срећа у свему овоме лошем јесте то што сам члан Црвене звезде. Сви у клубу су максимално били уз мене и великим пожртвовањем успели да ми омогуће адекватно лечење. То им нећу никада заборавити, и својим односом ћу показати велику захвалност и поштовање прем свима у клубу. А Делијама поручујем великим словима, да сам им бескрајно захвалан, натерали су ме да плачем пред целим стадионом, испратили су ме са аеродрома на пут, константно давали подршку, показали су да су највећи и најбољи, да саосећају са мном. Када видите такву подршку, то је велики мотив и једноставно морате из свега да изађете јачи - наставља Вилота.

Вилотина исповест се не завршава овде, не завршава се ни следеће године, ако Бог да ни за десет година, она траје, надамо се само убудуће да ће сваки повод бити гол, победа, титула. Овај момак је показао своју величину небројено пута на терену, показао је сада и ван терена, Звездаши, Срби, он живи за Звезду и са њим и њему сличнима ми ћемо још дуго, дуго, бити најбољи, највећи и најјачи клуб на овим просторима.

- Најлепши осећај у фудбалу је борба за трофеје. Прошле сезоне сам имао прилику да освојим свој први у каријери, а сада их желим још пуно. Звезда ми омогућава ту позицију, омогућава и велике европске утакмице, атмосферу, која може само на Маракани да се доживи. Зато је најлепше играти за Звезду и дати све од себе да се сваким даном улепшава богата историја клуба - порука је Вилоте за крај овог интервјуа. И још једном: Он своја обећања испуњава."