Glavni meni

Zzvanični portal fk Crvena zvezda

Pehari

Sećanje na jednu mladost...

Danas se navršava 50 godina od smrti Zvezdinog fudbalera Dejana Bekića.
540-dejan-4326.jpg

Dejan Bekić je bio zaljubljen u zvezdu i trubu. Sa svoje 23 godine, tog 23.novembra 1967. je izgubio bitku u kojoj nije voljno učestvovao.

Beograd je tog jesenjeg dana bio u bolu i neverici, otišla je jedna mladost tek na početku svog puta ka vrhu. Iako mlad, iza sebe je ostavio nešto što ljubitelji fudbala nikada neće zaboraviti, Dejan je imao dušu i zračio dobrotom, bio je omiljen u društvu i okolini. Već tada bio standardni prvotimac Crvene zvezde, broj 6 je nasledio od Vladice Popovića kao i mesto levog halfa. Nezamenljivi half omladinske reprezentacije je kucao na vrata seniorske reprezentacije Jugoslavije.

Svoje prve fudbalske korake  izučio je kod legendarnog Predraga Đajića, da bi se kalio u omladincima „Grafičara“.Pravu šansu mu je ukazao trener Miša Pavić, kasnije Ivan Toplak i Miljan Miljanić. Za prvi tim je odigrao 129 utakmica

Ništa se nije dalo naslutiti da je Dejan bolestan, sve do jedne posete svom saigraču i najboljem drugu Saši Markoviću. Tada su majka i sestra Sašina primetile da se on dobro zadihao na stepeništu i imao otok na vratu.Njihove slutnje su se prenele u strah za Dejanovo zdravlje, koje je bilo sve krhije.

Prvi novinski članak na Setog Nikolu 19. decembra 1966. koji je izašao u „Politici ekspres“, je nagovestio da Dejan ne putuje na turneju po Južnoj Americi sa prvim timom.

Posle detaljnih analiza stanja zdravlja Dejanovog, dijagnoza i vesti nisu bile dobre, za bolest rak limfnih žlezda jedino su saznali Miljan Miljanić i dr Bora Babić. Miljan je znao da mu vreme ističe i prema Dejanu se ponašao zaštitnički. Dejan je slutio ali tačan nalaz lekara nije znao. Ni njegov najbolji drug sa kojim je u half liniji proveo 5 godina Aleksandar Saša Marković nije znao za dijagnozu bolesti. Prilikom Dejanovog poslednjeg derbija na kojem su obojica učestvovala, Miljan je skrenuo Saši pažnju da pripazi na Dejana, jer se ovaj još nije oporavio od virusa. Sale je na toj utakmici bio zaštitnički postavljen, a igrači Partizana ne znajući za bolest, nisu štedeli Dejana Bekića.

Bio je student više škole za spoljnu trgovinu, a trubu je završio u muzičkoj školi „Stanković“. Obožavao je Luja Amstronga. Ivanka Marković je bila i devojka i nesuđena verenica Dejanova, sestra najboljeg Dejanovog druga i saigrača Saše Markovića. Bol je bio oštar a ostao večan, žal za mladićem koji je obećavao mnogo, njoj je obećao da večnu ljubav prema njoj i trubi neće niko otrgnuti iz srca.

Dvadesetak dana pred tragični trenutak, Dejan više nije mogao da ustane iz kreveta.U Kumanovskoj ulici pojavilo se nekoliko stotina navijača Crvene zvezde koji su  skandirali „Dejane ustani, Dejane vrati se“. Po svedočenju starijeg Dejanovog brata Petra, to ga je dovelo u još veći očaj, prebačen je na VMA gde je ubrzo i preminuo. Kako je to Petar ispričao o poslednjim njegovim rečima bilo je puno obzira prema ostalim bolesnicima u sobi, „U sobi su teški bolesnici, ugasi svetlo da ne smeta ljudima“.

Pred samu zoru 23. novembra 1967. prestalo je da kuca srce mladića koji je očarao za vek vekova i Beograd i tadašnju Jugoslaviju. Zvezdina legenda Jovan Aćimović je svom prvom rođenom sinu u martu 1968. dao ime Dejan i stariji Dejanov brat Petar je svojoj prvoj rođenoj kćeri dao ime Dejana, pa sinu Dejan, pa drugoj kćeri Dijana.Tako se očuvalo ime i nastavilo sećanje na jednog prerano otrgnutog mladića, od mladosti i života.
 

Komentari

* Sva polja su obavezna.
Pošalji e-mail
×