ФК Црвена звезда - Вести
Главни мени

Званични портал фк Црвена звезда

Pehari

Једна од највећих жеља Владице Поповића

Владица Поповић, легенда Црвене звезде, пре само неколико дана прославио је 82. рођендан! Подсетићемо се данас интервјуа који је у јануару 1976. године са Владицом направио новинар Радисав Гвозденовић, и то за ТВ Новости. Владица је у то време био тренер у Јужној Америци и иза себе је имао неколико титула шампиона. У самом интервјуу, Владица је рекао како му је жеља да се једног дана нађе на клупи своје Црвене звезде, а живот се постарао не само да му се испуни та жеља, већ и да са својом Звездом постане првак света. Оригиналан интервју, уз неопходне језичке и стилске корекције, можете прочитати у наставку.
540-vladica-4536.jpg

Нема симпатизера Црвене звезде, а вероватно ни других љубитеља фудбала, који нису запамтили име Владице Поповића. Бар они старији. Својим играма, понашањем и капитенисањем ушао је у ред оних играча чије ће име остати забележено у алманасима златним словима.  Одиграо је 502 утакмице за најдраже боје, пет година био капитен, у репрезентацији играо у оној славној генерацији која је у далеком Чилеу стигла до четвртог места на свету.

Владица Поповић са поносом се сећа тих минулих играчких дана, памти готово сваки датум, зна тачно када је дебитовао на пријатељској утакмици у Црвеној звезди.

— Било је то 10. фебруара 1954. године када смо победили Расинг из Буенос Аиреса са 2:1. Прву првенствену утакмицу одиграо сам 8. августа исте године, а за репрезентацију први пут сам играо у Београду 16. маја 1962. године против ДР Немачке (3:1), непосредно уочи светског првенства у Чилеу — говори Поповић.

Зна он и остале датуме (последњи пут у дресу Звезде појавио се против Ријеке 10. јуна 1965. године, а у репрезентацији шест дана касније у Ослу против Норвешке), али се најрадије сећа сусрета са Партизаном. Био је некако играч задатка па је у дуелима са Стјепаном Бобеком често бивао победник.  Касније је изврсно чувао Милана Галића.

— Питајте Галета да никако није могао против мене!

А и Тодор Веселиновић се није прослављао у окршајима са халфом Црвене звезде. Ако је Стјепан Бобек постао легендарни тренер у Грчкој са Панатинаикосом и Олимпијакосом онда га је Владица Поповић, који је своју тренерску каријеру започео далеко од Југославије, чак у Јужној Америци — надмашио.  За шест година тренирао је пет екипа, а свака је освојила по неку титулу.

Уз исечке из новина и већ пожутеле фотографије Владица Поповић се често враћа својим играчким данима. Али, пре него што каже било шта о себи као фудбалској величини, Поповић не може а да не спомене Ђуру Пешића из Земуна.

— Да није било брата Бранка Пешића, који ме је запазио у пионирском тиму земунског Јединства, можда не бих ни дошао у Црвену звезду — признаје Поповић.

На његову препоруку стигао је на стари Звездин стадион, под окриље тренера Жарка Михајловића и убрзо заиграо у другом подмлатку.  Као изузетно даровитог играча Михајловић га је пребацио у први подмладак који је освојио све титуле: првенство Београда, Србије и Југославије.

— У њему су играли Вељко Наумовић, Стипић, Ћурчић, Терзић, Петковић, а ја био десна полутка. И голгетер.

Касније је прекомандован у млади тим у којем се мало задржао.  Поповић и дан-данас захваљује тренеру Миловану Ћирићу:

— Он као да је осетио да сам „рођени“ халф. Када се Ђајић опростио од фудбала са полутке ме вратио у халф-линију и на овом месту сам заиста највише и пружио.

Може Поповић да се похвали још једним ретким куриозитетом.

— Играо сам са многим генерацијама и асовима Црвене звезде. Био сам у тиму са Мркушићем, Станковићем, Митићем, Тасићем, Спајићем, Златковићем, Шекуларцом, Костићем. Био сам капитен и Драгану Џајићу.

Као капитен Црвене звезде два пута је примао пехар за освојено првенство, а исто толико и у Купу.

— То су ми, свакако, најдражи тренуци у каријери.

Репрезентативни дрес и за њега је био као и за друге фудбалере — сан. Играјући у плавом дресу достојно је бранио боје Југославије. Светског шампионата у Шведској (1958) сећа се из два разлога:

— Био сам један од млађих фудбалера који се прикључио оној познатој репрезентацији, а два дана уочи поласка за Шведску сам се оженио. Супруга Љиљана и ја отишли смо код матичара 11. маја 1958. године пре подне и буквално из општине др Александар Обрадовић ме је одвео на Стадион ЈНА. Тог дана смо играли са Енглеском (5:0). То је био онај сусрет у којем су Петаковић, Веселиновић и Шекуларац одушевили фудбалску нацију.

Имао је част да буде један од ретких југословенских фудбалера који је учествовао у првој победи над СР Немачком.

— Било је то на светском првенству у Чилеу (1962), када су "плави" стигли до четвртог места, а за длаку им је измакло треће, пошто су у одлучујућем сусрету са Чилеом изгубили са 0:1 у 90. минуту аутоголом Влатка Марковића. У групи смо прво поражени од СССР са 0:2, али смо утисак брзо поправили победама над Уругвајем (3:1) и Колумбијом 5:0 — говори Владица Поповић. — Затим смо голом покојног Пере Радаковића победили Немце са 1:0 у игри која је била незаборавна.  Тада сам чувао славног Уве Зелера и према оценама стручњака „ставио га у џеп“.

На утакмици са Уругвајем Поповић је доживео велику непријатност:

— Први и једини пут сам искључен. У другом полувремену, већ код нашег убедљивог вођства халф Рока је налетео на нашег голмана Шошкића. Притрчао сам да станем између њих, да не дозволим да „букне ватра“, а судија ми је показао пут у свлачионицу.  Да је погрешио видело се кроз два дана, када ми је Дисциплинска комисија скинула суспензију и дозволила да играм против Колумбије.

У тој репрезентацији његове игре су оцењене највишим оценама, а домаћа штампа га је прогласила халфом првенства.

Пуким случајем Владица се као играч прославио баш у далеком Чилеу, а највеће успехе на овом тренерском послу опет је доживео у Јужној Америци. Можда за све што је постигао у Венецуели и Колумбији треба да захвали тасту и ташти.

— Не кријем да ми је ташта много помогла. После СР Немачке и Штутгарта супруга ме је натерала да одем у Венецуелу код таште и таста.  Да видим да ли могу тамо да играм, пронађем неки ангажман.

Ташта и таст су познавали многе утицајне људе и Владици Поповићу, за кога су чули да је био капитен и играч Црвене звезде, да је бранио боје Југославије на светском првенству у Чилеу, није било тешко да убрзо обуче дрес Канаријаса.

— Играо сам само годину дана. Нисам желео да играм дуже. Хтео сам да се бавим новим послом и почео сам да учим шпански.  Убрзо сам добио ангажман и већ на првом кораку сетио се речи некадашњег тренера Мише Павића да је седети на клупи као тренер много теже него бити играч.

Први клуб у коме је окусио тренерски хлеб био је Депортиво Италија:

— Још док сам играо положио сам неколико испита на њиховој тренерској школи, јер ми нису признали нашу, југословенску.

Депортиво Италија је после четири године освојила Куп Венецуеле.

Некако у исто време када се Поповић после овог успеха растао са Депортиво Италијом, Тодор Веселиновић, који је био на кормилу колумбијског Санта Феа постао је тренер репрезентације. „Хоћемо да нам и даље буде учитељ Југословен“, рекли су у Санта Феу.

И Веселиновић је препоручио Владицу Поповића.

Није се преварио: исте године (1971), Санта Фе постаје првак Колумбије. Драгослав Шекуларац, који је пре доласка Поповића у Боготу, носио дрес овог клуба, остао је у истом граду, али је заиграо за Милионариос. Ни у новој средини Поповић није остао дуже од годину дана: у Колумбији је почела трка око њега, сви су га хтели за тренера.

— Отишао сам и због тога што је председник Санта Феа, који ме је после препоруке Веселиновића и довео у клуб, смењен — објашњава Поповић. У сезони 1972-73. Насионал из Медељина под руководством Поповића преузима титулу Санта Феу.

Кали из Калија је његова нова средина (1973-74) и Поповић по други пут са новом екипом преузима титулу првака Колумбије - екипи са којом је раније тријумфовао! Последњих дана старе године, пошто је напустио Колумбију и поново се нашао у Венецуели, из Јужне Америке стигла је вест: Португеса из Акаригве је нови првак.

— Немам чаробни штапић. Једноставно, радим, користим сва искуства која сам и као играч покупио, када су ми „шефови“ у Црвеној звезди били Жарко Михајловић, Броћић, Бошко Ралић, Милован Ћирић, Миша Павић, Иван Топлак. Пласирали смо се у такмичење Купа шампиона Јужне Америке, које се донекле разликује од европског такмичења. Ми и Естудијантес (Колумбија), дакле два првопласирана тима, формирали смо групу са Ривер платом, прваком Аргентине и другопласираном екипом ове земље, такође Естудијантесом. Играћемо свако са сваким, шест утакмица и првак групе иде даље. Немамо шанси. Ривер плата је боља, али вреди покушати.
 
— Даљи планови?

— Велика ми је жеља да се вратим у Југославију, да будем један од тренера у Црвеној звезди. Ако то не успем, свакако се од марта враћам у Европу. Ваљда ће се за мене наћи неко место.
 

Коментари

* Сва поља су обавезна.
Pošalji e-mail
09012018_Viral_sajt_Aplikacija_levi_1b_DA.png
09012018_Viral_sajt_Aplikacija_desni_1b_DA.png