Главни мени

Званични портал фк Црвена звезда

Pehari

Руиз – Нисам странац у Београду

Из Костарике преко неколико европских клубова овог лета у Црвену звезду стигао је Џон Руиз. Из љубави према фудбалу и због великих амбиција које има изабрао је да своју каријеру настави да гради у Љутице Богдана. У прошлом колу против Напретка показао је шта навијачи од њега могу да очекују у наставку првенства.
r5.jpg
Прави је моменат да навијачи Звезде сазнају нешто више о млaдом Костариканцу. У опширном интервјуу за наш сајт Џон Руиз присетио се свог детињства и првих фудбалских корака које је направио.
 
- Имао сам лепо детињство, упркос томе што су ми се родитељи развели када сам био мали увек су чинили све да се осећам сигурно и вољено. Са седам година преселио сам се са мајком у Сан Хозе, главни град Костарике који је потпуно другачији од места у којем сам рођен. Одрастао сам са  два старија брата и сестром. Као најмлађе дете у породици никад нисам био размажен, увек смо се сви лепо слагали. Прва сећања која имам су управо фудбалске утакмице које сам играо са браћом у дворишту породичне куће у Пунтаренасу. Мој отац са великом страшћу говорио нам је о фудбалу и тако нам је пренео љубав према овом спорту – отпочео је причу Руиз.
 
Деби на великој фудбалској сцени забележио је 2011. године.
 
- Са 17 година сам дебитовао за Депортиво Сапрису, најбољи фудбалски клуб из мој земље. То је за мене био пелеп осећај, али и нешто што сам очекивао. Цео живот посветио сам фудбалу, напорно сам радио и ништа ми се у животу није променило када сам потписао први професионални уговор.
 
Успешни наступи у Саприси препоручили су га многим европским клубовима.
 
- Истина је да су тада европски великани желели да ме виде у својим редовима. У рукама сам држао уговор који ми је послала Барселона. Ипак, сматрао сам да сам премлад да одем тако далеко од своје куће и да потпуно променим стил живота. Из ове перспективе не могу да кажем да је то била лоша одлука, имам још много година у фудбалу док не буде дошао тренутак да сумирам каријеру. За сада сам задовољан како се ствари одвијају. Можда данас жалим што нисам отишао у Барселону само зато што бих онда раније упознао Давида Бабунског који ми је у Звезди постао добр пријатељ – нашалио се Џон. 
 
 
Са 18 година прелепу земљу тропске климе заменио је хладном Западом Европе. 
 
- То је жртва коју сам морао да поднесем због свог сна. Од малена сам сањао да постанем што успешнији у фудбалу и да бих тако нешто достигао знао сам да морам да се опробам у најјачим светским лигама. Не жалим ниједног тренутка, за мене је ово остварење сна. Много сам се променио као особа од када сам напустио Костарику. Упознао сам различите културе и то је оплеменило мој живот и потпуно ми променило поглед на свет. Осим као особу, искуство из Европе, посебно првих неколико месеци у Лилу, променило ме је и као фудбалера. Играо сам и тренирао са фудбалерима који тренутно наступају за најуспешније тимове у Европи као што су Еден Азар, Димитри Паје, Џо Кол... Морао сам равноправно да се борима са њима и научио сам да побеђујем, колико год да је тешко.  
 
Фудбал у Руизовој домовини много се разликује од онога што га је сачекало у Европи.
- У мојој домовини фудбал је свима велика страст, игра се срцем и лепим и атрактивним потезима се решавају утакмице, нема ту много тактике. У Европи се много више наглашава такмичарски карактер, захтевније је физички и много се брже игра. Најтеже ми је било у Француској, примећује се разлика у односу на све остале европске лиге у којима сам наступао.
 
 
И поред финансијски уноснијих понуда Руиз је одлучио да од лета 2016. брани боје Црвене звезде.
 
- Када сам завршио прошлу сезону у Дњепру био сам физички одлично припремљен. Нешто дужа пауза је утицала на мене и зато ми је на самом почетку Суперлиге било потребно више времена да се вратим у форму. Када сам тек стигао у Звезду било ми је најбитније да се што брже уклопим у екипу и схватим какву визију тима има тренер Божовић. Доста је разговарао са мном како би ми објаснио шта се од мене очекује. Желео сам да се што пре нађем на терену и у томе ми је тренер много помогао.
 
Иза црвено-белих је 24 утакмица од старта сезоне.
 
- Прошло је довољно времена да могу да се осврнем на свој учинак. Нисам незадовољан приказаним, али наравно да, као и свако, могу много боље. Срећан сам што сам головима и асистенцијама успео да допринесем екипи. Сваки погодак ми много значи и даје мотив да и у будућности донасим радост навијачима. На којим пољима сам се најбоље показао је питање за тренера, али знам да морам да порадим на концентрацији у току меча и да не губим живце тако лако. Што се тиче читаве екипе у поседњих неколико кола не играмо најатрактивнији фудбал, углавном због лоших терена, али мерило за сваки тим јесу освојени бодови, а ту смо неприкосновени. Велику сигурност нам улива то што смо готово без прекида на првом месту и урадићемо све да до краја сезоне тако и остане. Одлична смо екипа, влада добра атмосфера на тренинзима, у свлачионици, сви се дружимо и то је кључ успеха.
 
 
Учио је од многих великих играча, али идола од малена није променио.
 
- Као дечаку фудбалски идол био ми је старији Роналдо, Луис Назарио де Лима. Ни данас се ништа није променило, иако сам чак имао прилике да играм са неким од најуспешнијих фудбалера данашњице. Роналдо ће за мене остати неприкосновен.
 
За српску престоницу Џон је чуо захваљујући вечитом дербију.
 
- Пре доласка о Београду сам знао само да има одличан, ватрени вечити дерби. Осим фудбала нисам био много упознат са земљом. Сада могу да кажем – Београд је прелеп град! Одушевљен сам његовим изгледом и дугом историјом. Свиђа ми се атмосфера која влада у граду, као и људи који су увек пријатни. То је сличност са Костариком, јако фини људи који су увек спремни да помогну. После шест месеци у Београду се не осећам као странац. Једино ме језик који не разумем подсети да нисам код куће. И моја породица и ја смо срећни овде. Морам да признам да не излазим много. Сваки слободан тренутак волим да проведем у свом дому са породицом и да се посветим сину. Прави сам породичан човек који у свом дому има све што му је потребно.
 
Једина замерка му је што је српски тежак језик за учење.
 
- Трудим се да научим нешто слушајући саиграче у свлачионици, али не иде ми најбоље. Бабунски ме је научио неке основне речи као што су „добар дан“ и „шта радиш“, али то је све што знам. Можда је узрок томе што највише времена проводим са играчима који такође говоре шпански. Најбоље се слажем са Хугом, Паблом, Давидом. Такође доста времена проводим са Ле Талеком и Доналдом зато што се они стално шале и често ме насмеју. Тешко ми је да признам, али њима српски много боље иде – поручио је Руиз.
 

Коментари

* Сва поља су обавезна.
Pošalji e-mail