У Медија центру Фудбалског клуба Црвена звезда, у четвртак 29. априла, одржана је промоција књиге „Звездини великани“, аутора Слободана Мочиловића Моче, коју су због смрти великог новинара, публицисте и Звездаша, завршили његова супруга Радица и син Звездан. Била је то прилика да се велики број присутних присети популарног Моче и његових прича и текстова.
Син Слободана Момчиловића Моче, Звездан, искористио је прилику да се захвали свима који су омогућили да књига „Звездини великани„ угледа „светлост дана".
- Моча је ову кјнигу започео у време кад га је смрт вребала у заседи. Упркос узнапредовалој болести, сањао је како ће успети да заврши док црни анђео не дође по њега. Нажалост, није у томе успео. Али, зато је ту била моа мајка, Радица Момчиловић, да испуни његов аманет: где ја стадох, ти продужи. Надам се да ће њеним учинком и препознатљивим стилом бити задовољни и читаоци и актери овог дела.
Велику захвалност за логистичку и сваку другу подршку дугујем вечитом добротвору моје породице, Генију Дејану Савићевићу. Истим ветром у леђа гурао ме је председник Спортског друштва „Црвена звезда", господин Иван Тодоров. Хвала му.
Дубок наклон одајем непревазиђеном асу, џентлмену Миловану Ђорићу и Фудбалском савезу Србије. Свако поштовање пружам Драгану Мићовићу и младој госпођи Љиљани Обрадовић, која ми је помагала у компјутерској обради текстова.
Наравно да се унапред подразумева захвалност Црвеној звезди, клубу из чијег су шињела израсли јунаци фудбалских терена о којима је овде реч, а чије ми је руководство омогућило реализацију овог подвижничког чина - рекао је Звездан Момчиловић.
Рецензент књиге „Звездини великани„ Александар Михајловић имао је прилику да се упозна са кјнигом још у време док је она стварана, обзиром да је био велики пријатељ са Слободаном Момчиловићем Мочом.
- У књизи није описано само пет „Звездиних звезда", већ и фудбалери које млађе генерације слабије познају. Обухваћени су играчи од 1946. године, па до оних који су и данас активни. Сигурно да би нам требало много времена да поменемо све оне који се налазе у овој књизи. У сијасету прича, које се могу назвати Хемингвејским, споменуо бих можда оне о Јовану Кулету Аћимовићу, Владимиру Беари, Миодрагу Белодедићу, Трифуну Михаиловићу Биберчету, доктору Александру Обрадовићу, али и многе друге. Књига није рађена само о прошлости, већ представља и наук за будућност - споменуо је Александар Михајловић, који је имао прилику и да ради и да се дружи са Мочом.
Иван Бекјарев познавао је Слободана Момчиловића Мочу још из детињства.
- Са Мочом сам одрастао у истом крају, на Звездари. Ту се изродило једно лепо пријатељство, а богами и неколико Звездиних играча, као што су Љуба, Пљака, Фишке, Аца и многи други. Ту је био и млади Бекјарев, али је он после сусрета два Звездина тима послат на кањење, обзиром да је чувао поменутог Трифуна Михаиловића, који је та том мечу дао три и наместио два гола. Ипак, остао сам у Звезди све до данас, када имам част да на неки начин обележимо Мочин рад, који је за мене био нешто посебно. Није писао само новинарски, већ песнички и веома надахнуто као новинар - поручио је Иван Бекјарев, који је издвојио приче о Дејану Савићевићу и Драгославу Шекуларцу.
Бранка Оташевић познати новинар, публициста и телевизијски критичар, такође је радила са Мочом на самом почетку каријере.
- Иако о фудбалу не могу да кажем скоро ни реч, моја веза са Мочом је била колегијална и пријатељска. Моја прва фудбалска утакмица је била још у време када смо куповали циглице и маркице за велелетни Звездин стадион. Са Мочом сам ишла још у гимназију, када је показивао таленат као песник. На студијама књижевности сам упознала и његову супругу Радицу. Сви заједно смо и радили, али се и пензионисали. Признајем да када је Моча био у пуној новинарској снази његове текстове нисам читала, јер спорт није био моја „шоља чаја". Први пут сам се са његовим текстовима суочила када је почео да их скупља у књиге, а пре ове било их је још шест. Све сам их читала са великим интересовањем. Писане су веома лепо, живо, на ивици литералног штива. Бринуто је о сликовитости текста, о лепоти казивања, а све оно што је основа новинарства никада није изостајало - истакла је Бранка Оташевић, која је подсетила да је Моча писао књиге и о боксу, али и о коњичком спорту.
Мочина супруга Радица Мочиловић захвалила се свима који су дошли на промоцију, коју су увеличали својим присуством.
- Моча био веома дружељубив и био би веома поносан да је данас овде. Ова књига представља круну његове велике каријере, као новинара, публицисте и преданог Звездаша. Његов живот се завршио некако у трену. Све што је радио, радио је страсно и незасито. И кад је писао, и кад је банчио и кад је Звездовао. Живео је 100 на сат и то пуним плућима. Можда су га зато она и издала. Сваку проживљену годину је рачунао као две. Сада би у свом елементу вероватно рекао: „Шта хоћете, изгурао сам 130 лета, мало ли је. Сада идем да се одмарам, ћао, нема више". Тако је гласио и наслов његове последње колумне у једном дневном листу, писане из болнице. Као да је све унапред знао и испланирао. Знао је да га Звезда и ја као породица нећемо изневерити. Да ћемо да досањати његов последњи сан, ову књигу о Звездиним великанима. На вама је да процените јесмо ли то успешно урадили - закључила је Радица Момчиловић.