Миљан Миљанић, легендарни тренер Црвене звезде, уврштен је међу 50 најутицајнијих фудбалских стручњака у последњих пола века! Ово признање стиже из престижног енглеског магазина „Ворлд Сокер“, који је нашег Чичу сврстао у елитно друштво Алфа Ремзија, Енца Беарцота, Боба Пејслија, Хелмута Шена, Валерија Лобановског, Ернста Хапела, Марија Лобо Загала, Сепа Хербергера, Ринуса Михалса, Луиса Цезара Менотија, Франца Бекенбауера, Јохана Кројфа, Алекса Фергусона... и других који су својим радом, стваралаштвом, визијом и резултатима утицали на токове и развој фудбалске игре.
Подсећамо, Миљанић је током дуге и богате каријере увек и свуда пропагирао и усавршавао знања која је црпео у аутентичној тренерској школи Црвене звезде. После кратког играчког стажа млад се окренуо тренерском позиву, свестан да је у нашем клубу „на извору". Стасавао је уз Кику Поповића, Љубишу Броћића, др Ацу Обрадовића... Више пута је истакао далековидност Звездине управе која га је 1958. године послала на Светско првенство у Шведској. Тамо се на први поглед заљубио у бразилски фудбал, у тај лепршави стил којем је остао веран током читаве каријере.
После рада у нашој Омладинској школи Миљанић је 1966. на изненађење многих, као 36-годишњак, постављен за шефа стручног штаба Црвене звезде. Целокупна јавност, па и многи Звездаши, чудили су се смелости Душана Благојевића, тадашњег председника, и легендарног генералног секретара Слободана Ћосића да пре Миљану него Рајку Митићу повере вођење првог тима. Миљан се није уплашио датог задатка: од дечака који су расли на „Маракани" створио је једну од најтрофејнијих генерација југословенског фудбала. Убрзо су Куле, Жота, Трифке, Кленко, Цоле... предвођени нешто старијим Остојићем и невероватним левим крилом Џајићем, као и дошљацима Дојчиновским, Лазаревићем, Павловићем, Ђорићем, постали страх и трепет за све голмане, одбране и ривале, не само код нас него и ван граница наше државе!
Та екипа је са Миљанићем освојила четири титуле првака и три трофеја Купа, пронела славу Звезде широм светских меридијана. Остаје жал за финалом Купа европских шампиона 1971. кад је Звезда на најблаже речено чудан начин изгубила од Панатинаикоса у реваншу полуфинала. Славном Ринусу Михелсу, кажу, лакнуло је кад је чуо да на „Вемблију" неће имати Звезду за противника!
Миљанић је водио и славни мадридски Реал. Са њим је у Шпанији, баш као са Звездом у Југославији, освојио „дуплу круну", али против своје Звезде - није могао. Остаје за са времена да су црвено-бели у четвртфиналу пеналима избацили „краљевски" клуб, а Чича је пропустио да дође на „Маракану" јер није могао пред навијачима који су га ковали у звезде да се појави као тренер противника. Макар се он звао и Реал!
Признање „Ворлд Сокера" за Миљанића признање је и Црвеној звезди и репрезентацији Југославије, коју је водио на два Светска првенства као селектор (СР Немачка 1974. и Шпанија 1982), на једном као савезни капитен (Италија 1990) и још на једном као председник националне „куће фудбала" (Француска 1998).
За крај рецимо и ово: колико је Миљанићево дело велико види се и по томе што са простора некадашње Југославије ниједан други фудбалски стручњак није ушао у овај престижни „Клуб 50". Ни Бранко Зебец, ни Вујадин Бошков, ни Томислав Ивић, ни Ивица Осим или Мирослав-Ћиро Блажевић, чак ни Бора Милутиновић...
Миљане, честитамо од срца!