На данашњи дан пре 40 година рођен је Владан Лукић, председник ФК Црвена звезда.
Много пре него што је сео у фотељу нашег клуба, да црвено-беле врати на стазе славе, Владан Лукић је био - икона Звездиних навијача. Наше дете. Поносно, кочоперно, понекад ћудљиво и својеглаво, само кад би помислио да је учињена нека неправда... А, играч и голгетер који није личио ни на једног пре њега. Чист, непоновљив, звездани оригинал који је био рођен да досегне звезде.
Није му се дало. Једна блистава каријера, која је требало да буде крунисана устоличењем у шесту Звездину „звезду", изненада је пресечена повредом која га је дуго одвојила од терена. Од Звезде - никад.
Та црна ноћ на бечком „Пратеру", тај кобни тренутак кад је због тешког прелома ноге изнет са терена у тренутку вођства „плавих" од 2:0 у квалификацијама за „ЕУРО 92", сви којима је Звезда у срцу никад неће заборавити.
У том тренутку Лукић је имао 21 годину. И био најбољи нападач некадашње Југославије.
Вратио се на терен непуних годину дана касније, да би на крају јесени 1992. године отишао са „Маракане".
Уз његово име стоји бројка од 96 званичних утакмица, у првенству, националном Купу и европским куповима, и - 41 погодак. И готово нестварна колекција трофеја освојена, практично, на почетку каријере: четири титуле првака државе, два трофеја Купа и - „сребрна амфора" Купа шампиона.
Те бројке би да се није догодио „Пратер" биле много, много веће. И збирка трофеја богатија. А, уверени смо да би и у плавом дресу репрезентације постигао више од шест утакмица и два поготка.
Али, и овако Владан је - један од најбољих и најталентованијих нападача у историји нашег клуба. И, од главе до пете, аутентични Звездаш. Онај који, ма где се налазио, прво мисли на свој клуб, па тек онда на све остало.
Пред Вама је - рођендански интервју са председником. У којем смо се заједно подсетили и славних играчких дана.
Владан Лукић је каријеру почео у Црвеној звезди. Од пионирских дана до првог тима, прошао је комплетну Омладинску школу нашег клуба.
- Да није било Црвене звезде и моје огромне љубави ка њој, а преко ње ка фудбалу, ко зна у ком смеру би кренули мој живот и каријера. Овако, срећан сам што сам још увек уз Звезду и заувек ћу бити њен војник, односно - велики навијач.
Мало људи зна да је Владан Лукић тек у омладинцима постао нападач. Пре тога имао је разне улоге у тиму.
- Играо сам и бека и штопера и задњег везног, али и тада сам показивао добре карактеристике нападача. И са тих позиција сам давао голове. Једном смо у дербију савладали „петлиће" Партизана са 5:0 на њиховом терену, а ја сам као штопер дао два гола. Можда су ми све те позиције у младости и помогле да будем другачији нападач. Прве кораке сам направио код тренера Драгослава Шекуларца, наставио код Томе Милићевића, радио и са Петковићем и Лазаревићем, али моју праву позицију дао ми је Војкан Мелић. Коначну глазуру у омладинцима добио сам од Јована-Кулета Аћимовића.
И онда је 10. маја 1987. године уследио деби за први тим против Слободе у Тузли, у победи Звезда од 2:1. Владан Лукић је у игру ушао уместо Боре Цветковића, који је и дан-данас његов пријатељ и сарадник, сада тренер ФК Сопот.
- Сећам се одлично те утакмице. Слобода је тада имала Верлашевића на месту штопера. Млађи га вероватно не знају, али рећи ћу само да је то био играч од преко два метра и око 120 килограма, који се одлично кретао. И ја, клинац од 17 година и 70 килограма, станем поред њега и - уплашим се. На том мечу сам се увелико осећао делом екипе јер сам шест месеци пре тога редовно седео на клупи и био део екипе. Осећао сам атмосферу.
Први хет-трик Владан Лукић је забележио против Вележа, у победи Црвене звезде на „Маракани" од 4:1, 1989. године.
- Сећам се и утакмице и састава Вележа. У претходној сезони смо од те исте екипе Вележа изгубили са чак 0:5 у Мостару. Кад се тога сетим, онда ми је још лепше због та три поготка екипи Вележа.
Лукић је постигао много важних голова у дресу Црвене звезде. У сезони 1987/88. против Сутјеске у Никшићу његов погодак је црвено-белима донео титулу. Многи памте и други гол у победи над Партизаном 3:1 кад је Звезда просто згазила вечитог ривала, 1989. године. Наравно, ту је и легендарни гол из 1990. за победу над црно-белима.
Истиче, ипак, да нема један већ - неколико најдражих.
- Уживао сам у сваком голу и тешко ми је да кажем који је најдражи. Уствари, најдражи су ми сви које сам давао Партизану. Углавном су то били одлучујући голови. Тада сам учинио срећним више милиона навијача и то ми је највећа сатисфакција.
Владан Лукић је био део генерације која је освојила титулу шампиона Европе 1991. године у Барију, али у то време је служио војску. Војне власти су му дозвољавале одсуства из касарне, али одређена жал је остала и данас.
- По том питању су ми помешане емоције... Био сам део екипе, али с обзиром на моје амбиције желео сам и да играм, да дам допринос на терену кроз голове. Био сам и у Барију, загревао се читаво друго полувреме. Тада сам желео да уђем на терен, али сада знам да то није било реално. Годину дана нисам имао такмичарских утакмица.
Председник Црвене звезде ни данас не размишља шта би било да му се у новембру 1991. године на мечу Аустрија - Југославија није догодио прелом ноге који му је успорио каријеру.
- Сигурно да је та повреда утицала на даљи ток моје каријере. Ипак, ја сам доживео доста сатисфакција. Не заборавите да сам у Швајцарској, са малим Сионом, узео дуплу круну. Било је још много светлих тренутака и сигурно да сам врло брзо заборавио тај малер који ми се догодио.
Током каријере је носио дресове и Војводине, ОФК Београда, Атлетико Мадрида, Сиона, Меца. Управо је у француском клубу завршио каријеру 1999. године, кад је напустио клуб како би током НАТО бомбардовања био у Србији и Сопоту. Гест због којег се не каје ни трунку.
- Какво кајање?! Па, опет бих поступио исто без размишљања. Нисам желео да ми деца расту у Француској док у мојој и њиховој Србији њихови вршњаци морају да трпе онакву агресију и бомбе. Довео сам их овде да их сутра не буде срамота кад их неко пита сећају ли се 1999. године. Моја каријера је тада била заиста мање важна - искрен је Владан Лукић.
Свој однос према Звезди и љубав коју осећа од малена Лукић је данас преточио у ентузијазам и марљивост успешног председника. За њега то није новост.
- Нормално је да се овако понашам кад сам васпитаван да су уз поридицу три ствари најважније - Сопот, Црвена звезда и Србија. Тако ме је научио отац, тако ја учим своју децу. Мени је то сасвим природно јер знам да ћу заувек бити навијач мог вољеног клуба, без обзира на посао који радим или који ћу радити.
За крај разговора Владан Лукић је открио и рођенданске жеље.
- Нећу у детаље јер се, кажу, не сме говорити шта си замислио, али можете претпоставити шта желим Црвеној звезди. Исто што и милиони навијача. Мислим да ћемо ту жељу сви заједно испунити.
Нека се оствари! Срећан рођендан, Владане Лукићу!