На данашњи дан, 3. марта 1965. године, рођен је Драган Стојковић Пикси. Некадашњи првотимац, капитен црвено-белих и пета „звезда“ Црвене звезде. Непревазиђени уметник с лоптом, креатор игре и вођа, последња аутентична „десетка“ нашег фудбала.
У Црвеној звезди је одиграо 159 званичних утакмица, постигао 65 голова и освојио две титуле првака и један Куп. Потом је играо за француски Олимпик, италијанску Верону и јапански Грампус Ејт.
У репрезентацији Југославије одиграо је 84 утакмице и постигао 15 погодака, учестововао на по два Светска првенства и Европска шампионата.
По завршетку играчке каријере био је четири године председник Фудбалског савеза Србие и Црне Горе, потом две године председник Црвене звезде. С њим на челу, наш клуб је две сезоне за редом освајао „дуплу круну".
Већ трећу сезону је тренер Грампус Ејта из Нагоје, одакле нам повремено стижу вести да и даље, иако му је 45 година, фудбал игра боље од његових ученика. Уосталом, тешко да било који играч јапанске лиге може да ухвати волеј са клупе и са педесет метара је пошаље у мрежу. И то у оделу и ципелама!
Пред Вама је текст којим смо Драгану Стојковићу честитали рођендан и прошле године. Њиме смо покушали да опишемо неке од најзначајнијих тренутака једне величанствене каријере.
Чаир, почетком осамдесетих. „Реал са Нишаве" је апсолутно највећи европски фудбалски хит. Мали, провинцијски клуб у коме играју непознати фудбалери преко ноћи постаје страх и трепет за богате великане. У тој екипи, један голобради клинац с надимком миша из цртаћа игра повремено, што би се рекло „на кашичицу". Његов учинак на путу ка полуфиналу Купа УЕФА је мали, али запажен...
Загребачки „Максимир", новембра '83. Селектор Тодор Веселиновић на почетку другог полувремена пријатељског меча са Французима убацује тог малог из нишке Паси пољане, којим су опчињени и старији репрезентативци, било да од јутра до сутра „пимпује" лопту на тренингу, било да самоуверено заузима место на центру терена, место одакле ће водити све своје фудбалске јурише.
Лето 1984. Земља Гала. Француска као да му је суђена. Док „плави брод" на Европском шампионату тоне све дубље, док се нација пита „кога Тоза воза", а Платини, Тигана, Жирес и остали иду ка титули, младић по имену Драган Стојковић будућем европском прваку забија гол из пенала који нико није хтео, или смео да изведе.
Београд, јула 1986. Ионако врели асфалт се топи од напетости у ваздуху. „Хоће потписати, неће потписати. Мора, хоће! А опет, ко зна..." За Пиксија зна већ цела фудбалска Југославија. Желе га сви, и Хајдук, и Партизан. Звезда је, ипак, најбржа. И најконкретнија. А, ни он не крије - крв му је од малена црвено-беле боје. Проблем је само - време. Истиче последњи дан, последњи сати прелазног рока. „Мерцедес" лети нишким аутопутем док Звездини навијачи опседају „Маракану" и Фудбалски савез Београда. Збуњен, нервозан, чак уплашен, Стојковић у Делиградску стиже „мерцедесом" пар минута пред поноћ. Трк уз степенице, као много пута касније кроз противничке одбране и - потпис. Пикси је Звездин!
Метеорски успон. Голови. Дриблинзи. Додавања. Финте. Титуле. Фина дрскост у игри, брз корак, очи на леђима. Топлина и присност са публиком која га је заволела најпре због пожртвованости, спремности да стави главу тамо где нико неће ногу, па тек онда због мајсторства. Та иста, Звездина публика могла је да му опрости све, чак и безобразно изведен пенал у задњим минутима Купа, кад га је голман Борца Каралић „прочитао" и однео пехар у Бањалуку...
Одмах је узео „десетку". Тај број није могао да му узме ни легендарни Бранко Станковић, који је иако један од највећих ауторитета у Звездиној историји ту битку - изгубио. У магли 1988. „Амбасадор" је морао да призна да пред страшни „ол-стар" тим Милана може да стане само Стојковић. Са два поготка, на „Сан Сиру" где се поиграо са Берлусконијевим звездама и оним фантастичним волејом на „Маракани", Пикси је потврдио да не жели да буде само најбољи фудбалер Југославије, већ да крочи и у европско и светско сазвежђе. Потврдио је то још једним волејом, оним којим је старим ривалима Французима пресудио у мондијалским квалификацијама.
Лето 1990. Верона. Иза Стојковића су небројени успеси, фантастиче минијатуре, роле истинског вође. Годину дана раније, 3. маја '89. промовисан је у пету Звездину „звезду". За сва времена остаће записано: Рајко, Шеки, Џаја, Пижон, Пикси. Иза њега су бриљантно одигране квалификације, али он жуди за највећом сценом. Мондијал је права прилика. У „граду љубави" стаје уз раме Матеусу, Марадони, Линекеру. Можда их и надмашује! Да су „плави" на пенале прошли Аргентину, Пикси би можда био најбољи играч светског сајма фудбала. Овако, две његове мајсторије против Шпаније - нестварно добро изведен „слободњак" и „лажњак" којим је Зубизарету оставио без одбране, ушли су у историју нашег фудбала као једни од најлепших голова Југославије на Светским првенствима, али голови који нису добили оверу бољим пласманом од петог места. А, „плави" и Пикси су то тада заслужили.
Одлазак с „Маракане". И поновни сусрет са Звездом у Барију 29. маја '91. Генерација која се окупила око њега као замајца и вође јуришала је на кров Европе. Зар је могао да је заустави њихов бивши предводник?! Стиснутих усана, са сезоном пуном повреда начетог и ровитог колена, стајао је крај аут линије и ћутке, наизглед миран, а дубоко узнемирен, посматрао како Дејо, Роби, Даре, Миха, Југа... улазе у анале. Ипак је заиграо у финалу. У дресу Олимпика! И све нас заледио једним потезом, једним дриблином, после којег је Водла спојио с голом. На срећу, Енглез је мајсторову лопту послао у спољни део мреже. И онда пенали. Пикси - одбија да шутира. Не може и неће против своје Звезде. Остало је историја.
Повреде, операције, санкције. Драган Стојковић се из Марсеја сели у Верону, па се враћа на „Велодром". Прихвата позив Француза Арсена Венгера да крену заједно у авантуру звану Јапан. Џеј лига, Грампус Ејт из Нагоје. Пикси је онај стари. Игра као младић. Тренира као дечкић, дрибла с радошћу, сваки гол прославља скоком и стиснутом песницом. Фудбалски самурај који је зауставио време пуних осам година чини чуда. У отаџбину долази повремено. Да обуче плави дрес с бројем десет и да води репрезентацију, ка још једном Мондијалу (1998. у Француској) и још једном Европском шампионату (2000. у Белгији и Холандији).
Некако у то време је пресекао. Доста је било чаролије. Спектакуларни опроштај од плавог дреса на „Чаиру", од Звездиног у Јапану, од Радничког против Вардара у Нишу. Сва три пута је заплакао. Човек који је лопту волео више од свега, и коме је лопта знала да узврати љубав, преселио се са терена у фотељу. Био је најмлађи председник националне „куће фудбала" и, далеко успешнији, као најмлађи председник Црвене звезде. Довео је Валтера Зенгу за тренера и освојио „дуплу круну". Потом је довео Душка Бајевића, да би после „Принчевог" бега још једну „дуплу круну" освојио са старим саборцем из играчких дана Бошком Ђуровским.
И онда се, преко ноћи, опростио од Звезде, Београда, Србије и вратио у „земљу излазећег сунца". Сада је тамо тренер и ствара нове чаролије.
Јапанци су му дали новац и подарили срца, али - Пикси је наш. Чекамо га да се поново врати једног дана. Да буде ту, међу нама, да сврати као наша пета „звезда".
А, дотле, срећан ти рођендан Драгане. И знамо да знаш да оно чувено „Пик-си! Пик-си! Пик-си!" нигде не ођекује као на „Маракани".