Владимир Петровић

Члан управног одбора

Четврта Звездина звезда

Владимир Петровић рођен је 1. јула 1955. године у Београду, а у фудбалском свету познат је под надимком Пижон, што у преводу са француског језика значи „голуб“.

Велики део каријере провео је у нашем клубу где је стекао почасну титулу четврте Звездине звезде, односно, ушао је међу пет најбољих играча који су икада играли на “Маракани”. Такође, важи за једног од најмлађих дебитаната у најтрофејнијем српском клубу, јер је 1971. године, дакле као шеснаестогодишњак први пут наступио за сениорски тим, мада је званичан деби забележио 19. јула 1972. године против Хајдука са 17 година и 19 дана. Освојио је као играч шест домаћих трофеја, пет титула и национални куп, а велики жал остао је због изгубљеног финала Купа УЕФА 1979. године против Борусије из Мехенгладбаха. Укупно је црвено - бели дрес облачио 497 пута уз 117 постигнутих голова. После једанаест година на Маракани, 1982. године отиснуо се у Лондон, где је за тамошњи Арсенал играо једну сезону. Инострану каријеру наставио је у Антверпену, Бресту, Стандарду и на послетку у Нансију 1988. године.

У дресу са националним обележјем наступао је 34 пута, постигао је пет голова. Дебитовао је против Мађарске 26. септембра 1973. године, учествовао на два Светска првенства 1974. у Немачкој и 1982. у Шпанији и репрезентативну каријеру завршио 13. октобра 1982. против селекције Норвешке у Ослу. Остаће упамћен у историји као играч виртозности и бриљантног ума, као неко ко је видео пет потеза унапред и био један од најомиљенијих фудбалера међу навијачима Звезде и поклоницима овог спорта.

Фудбал је Пижонова љубав и страст, по завршетку играчке каријере нову је градио као тренер. После рада у Омладинској школи Црвене звезде, био је помоћник у стручном штабу Драгославу Шекуларцу 1989. и Љупку Петровићу годину дана касније када су остварени највећи резултати у историји клуба и српског фудбала. Два пута је био први тренер свог вољеног клуба. Радећи са бисерима из омладинаца, пре свих са Дејаном Станковићем у сезони 1996/97. освојио је национални куп, а у другом мандату био је на клупи у сезони 2019/10. Као тренер водио је још Раднички НБ, Бор, Атромитос, Славију Мозир, Војводину, Далијен и Темишвар и ОФК Београд. Био је селектор младе репрезентације Сррбије и Црне Горе (2002-04.) и био вицешампион Европе 2004. године, а у од 17. новембра 2010. до 14. октобра 2011. био је селектор Србије. Био је још и на челу Кине, Ирака и Јемена.