Главни мени

Званични портал фк Црвена звезда

Pehari

Европа

У историји европских купова дугој више од шест деценија само два клуба са Истока носила су наслов шампиона континента - румунска Стеауа и наша Црвена звезда. Звездин грб заувек ће остати на шпици програма посвећених Лиги шампиона, али успеси из 1991. само су врх леденог брега састављеног од сјајних резултата многих Звездиних генерација.

Иако је иза нашег клуба период релативно несупешних година у европским оквирима, јер је Звезда последњи пут дочекала пролеће у Европи још 1992. године, место на листи најуспешнијих клубова у историји евро-купова нико нам не може одузети.

У сезону 2007/2008 Црвена звезда је ушла као шеснаести тим на вечној европској листи, непосредно иза кијевског Динама, а испред Селтика и ПСВ Ајндховена. Резултати из текуће сезоне могу нас подићи до петнаестог или спустити до осамнаестог места.

Звезда је осим освајања Купа шампиона и Интерконтиненталног купа 1991. године играла у финалу Купа УЕФА дванаест година раније, пласирала се укупно шест пута у полуфинала европских купова, а петнаест пута стигла међу осам најбољих. Иако не спада у службена такмичења УЕФА, Средњоевропски куп некада је имао велики престиж,а Звезда га је освојила 1968. године.

 

Почетак

Звездина европска прича почела је трећег новембра 1956. године, у малом холандском граду Керкраде, смештеном у покрајини Лимбург, на самој немачкој граници. Први противник, у првој рунди Купа шампиона 1956/1957 био је шампион Холандије Рапид ЈЦ Херлен (касније се у потпуности преселио у Керкраде и променио име у Рода).

Сâм почетак показао је каква будућност очекује наш клуб - после само четири минута Бора Костић је дао први Звездин европски гол, а после много драме и преокрета Антон Рудински је обезбедио победу од 4:3. У реваншу, 11 дана касније, Звезда је победила лако, 2:0, и обезбедила пролазак у следеће коло.

У фебруару је Звезду чекао софијски ЦДНА (данашњи ЦСКА), који је у Београду био на прагу катастрофе, али је извукао 1:3, да би у Софији Звезда доживела први европски пораз од 2:1, недовољан да заустави нашу екипу. Већ у првом покушају Звезда је стигла у полуфинале Купа шампиона.

Трећег априла у Београд је стигао италијански шампион Фјорентина. После жестоке борбе одлука је пала само три минута пре краја, када је Маурилио Прини успео да савлада Кривокућу. У реваншу поново су две екипе биле потпуно равноправне, а голова није било. Тосканци су отишли на финални меч на стадиону Сантјаго Бернабеу. Црвено-бели дрес у два меча носили су Кривокућа, Поповић, Зековић, Митић, Спајић, Тасић, Шекуларац, Топлак, Цокић, Костић, Рудински, Беара и Томић. Њихов успех биће достигнут тек 14 година касније.

Крај педесетих био је доба Звездине доминације у домаћем фудбалу, када је наш клуб у пет сезона освојио четири титуле и два купа. Тако је Звезда нову прилику за доказивање на највишој сцени добила већ исте јесени, поново у Купу шампиона. У првој рунди декласиран је луксембуршки Стад Диделанж (5:0 и 9:1, уз шест голова Боре Костића), а мечеви са шведским ИФК Нурћепином научили су нас да се фудбал игра 90, а у евро-куповима и свих 180 минута.

Први меч одигран у Шведској деловао је мирно до самог финиша, а онда су домаћи фудбалери дали два гола у малом размаку. Звезда је сачувала концентрацију, па је головима Топлака и Костића у последња три минута стигла до изједначења. У Београду Нурћепин је водио током већег дела меча, али су два гола Љубише Спајића у последњих четврт сата обезбедили Звезди четвртфинале.

А тамо су чекале славне Базбијеве бебе, најталентованија генерација у историји британског фудбала, која је процветала истовремено кад и Звезда. У првом мечу, 14. јануара, Звезда је испустила предност и изгубила 2:1, а реванш се играо на стадиону ЈНА 5. фебруара 1958. У једној од најузбудљивијих партија у историји евро-купова два гола Бобија Чарлтона донела су Енглезима предност од 3:0 на полувремену, али су Костић и Тасић вратили наш тим на 3:3 већ у 58. минуту. После пола сата потпуне драме резултат је остао непромењен, а пласман у полуфинале изборио је Манчестер Јунајтед.

Фудбалери две екипе провели су вече у пријатном дружењу, не слутећи шта ће се десити већ следећег дана. При повратку у Енглеску авион са експедицијом Манчестер Јунајтеда срушио се на минхенском аеродрому. Погинула је 21 особа, међу којима и осам првотимаца Манчестер Јунајтеда, укључујући и 22-годишњег Данкана Едвардса, за којег многи стручњаци тврде да је најбољи британски фудбалер икад. Једна од најтежих несрећа у историји светског фудбала заувек је зближила два велика фудбалска клуба.

 

Шездесете

У наредних 12 сезона Звезда је највеће успехе остварила у Купу сајамских градова, у којем се, баш као педесетих у Купу шампиона, у узастопним сезонама пробијала у полуфинале и четвртфинале.

У сезони 1961/1962 наша екипа је преко Базела, Хајбернијана и Еспањола стигла до двомеча са Барселоном. Ако је неколико година раније Бора Костић био главно Звездино оружје (14 голова у две сезоне КЕШ), сада су напачке дужности биле подељене на Мелића (4), Стипића и Маравића (по 3), а у тријумфу над Еспањолом од 5:0 блистали су двоструки стрелац Шекуларац и појачање из Партизана Милан Галић. У полуфиналу је Барса, коју су предводили Шандор Кочиш и Хосе Антонио Салдуа, била прејака за наш тим, победила је и у Београду (2:0) и на свом терену (4:1).

Освета каталонском клубу уследиће осам месеци касније, у другој рунди истог такмичења. Пре тога Звезда је елиминисала бечки Рапид, а у београдском дуелу са "блауграном" је за осам минута од 0:2 преокренула на 3:2. На стадиону Камп Ноу, 19. децембра 1962, голова није било до 86. минута, када је Луис Кубиља погодио Звездину мрежу. Тада гол у гостима није значио ништа, па је за други јануар заказана мајсторица у Ници. Азурна обала била је срећна за нашу екипу, а пенал Боре Костића био је довољан за победу. У четвртфиналу Звезда је играла са Ромом, а после 0:3 на Олимпику, два гола Малешева нису била довољна.

У преосталих седам наступа у том периоду наш тим остварио је неке високе победе (5:0 против Атлетика из Билбаа, 8:0 против Линфилда из Белфаста), водио интересантне борбе (поражен у мајсторици од Ренџерса, испао на гол у гостима од берлинског Фоверца), али никада није отишао даље од другог кола.

Шездесете су најнеуспешнији период у клупској историји пре распада Југославије, како на домаћем тако и на међународном плану. Проблеми су почели још 1958, када се Звезда није пласирала у европска такмичења, јер Куп победника купова још није био покренут, а Европа није гледала Звезду ни у сезонама 1963/1964 и 1967/1968, после седмог и петог места у домаћој лиги.

Нећемо заборавити ни резултате нашег клуба у Митропа (Средњоевропском) купу. То такмичење је пред Другог светског рата имало реноме на нивоу данашње Лиге шампиона, а после обнављања 1956. године одржало је углед у наредних петнаестак сезона. Звезда је учествовала у прва три издања, најпре стигавши до четвртфинала, па до полуфинала, пре него што је 1958. освојила пехар.

Митропа куп се у то доба играо током лета, у паузи између сезона, а 1958. пред Звездом су пали чехословачка Дукла из Пардубица, Локомотива из Софије и београдски Раднички, пре него што је у финалу два пута побеђена имењакиња, Руда Хвезда из чешког места Хеб. Трофеј је освојен без пораза.

У наредних осам година Звезда је само једном играла у Митропа купу, а ни у прве две сезоне по повратку у такмичење није блистала. Међутим, у сезони 1967/1968 (тада је такмичење већ пребачену у регуларну сезону) трофеј ће опет у Београд, у витрине Маракане. На путу су била два мађарска клуба - Диошђер из Мишколца и Ујпешти Дожа, и два ривала из Словачке - Интер Братислава и у финалу Спартак из Трнаве (у то време освојио пет од шест чехословачких титула). На сва четири гостовања Звезда је доживела минималне поразе, код куће је добила све мечеве укупним резултатом 14:2. После освајања другог трофеја Звезда се повукла из Митропа купа и прилику пружила другима, док је такмичење лагано губило на угледу.

 

Седамдесете - рађање европског великана

На самом крају шездесетих на сцену је ступила нова, бриљантна Звездина генерација, сачињена од играча из сопственог подмлатка. Са клупе их је предводио Миљан Миљанић, на терену Драган Џајић. У домаћим такмичењима реалне конкуренције није било (пет трофеја у три године), а 1970. они су коначно сазрели за Европу. На почетку те кампање није све изгледало тако добро. Стари познаник Ујпешт, којег смо победили у Митропа купу, али од кога смо доживели двоструки пораз десет година раније у Купу шампиона, остварио је пред својим навијачима победу од 2:0.

Међутим, блистава црвено-бела сезона почела је 30. септембра у реваншу са Мађарима, у којем је Звезда постигла четири гола. Сјајне партије настављене су у дуелима са румунским Арадом (3:0, 3:1), а у четвртфиналу чекао нас је Карл Цајс из Јене. У Саксонији Звезда је прошла кроз прави пакао у судијској режији - искључени су Џајић и Антонијевић, а голом из измишљеног пенала Карл Цајс је победио 3:2. Реванш на крцатој Маракани ушао је у легенду, а Звезда је збрисала Немце победом 4:0 и изборила се за друго полуфинале у историји. Мечеви са Панатинаикосом ушли су у легенду - 14. априла Новковић, Аћимовић и Јанковић донели су Звезди велику предност, Камарас је смањио, а Остојић поставио коначних 4:1 пред 100.000 људи на Маракани. Реванш у Атини 14 дана касније већ три и по деценије је тема разних теорија. Оно што је извесно је да је Звезда испустила предност, и да су голови Антонијадиса (2) и Камараса одвели ПАО у лондонско финале, где ће изгубити од Ајакса. За Звезду су у оба меча играли Дујковић, Ђорић, Кленковски, Новковић, Богићевић, Павловић, Јанковић, Караси, Филиповић, Аћимовић и Остојић. Џајић и Антонијевић и даље су служили четири меча суспензије из меча у Јени. Неуспех није деморалисао наше фудбалере, који су у наредне три сезоне стизали до трећег кола, обезбедивши два пута пролеће. На путу они су остварили двоструке победе над Валенсијом (1972) и пољским шампионом Сталом из Мјелеца (1973), који је дао основу за трећепласирану репрезентацију на Светском првенству следећег лета.

Ипак, највећи успех Звезда је остварила у дуелима са Ливерпулом. Била је то последња сезона на клупи великог Била Шенклија (творца једне од најчувенијих изјава у историји спорта: "Фудбал није питање живота и смрти. Фудбал је много важнији од тога"), који је тог пролећа тиму донео титулу и Куп УЕФА и желео је да се опрости насловом шампиона Европе. На Маракани Звезда је 23. октобра 1973. победила 2:1, а 14 дана касније Лазаревић и Јанковић су се побринули да и на Енфилду буде остварен исти резултат. Испоставиће се да је то једини пораз Ливерпула пред својим навијачима у Купу шампиона у целом двадесетом веку! У сезони 1974/1975 дошло је време за ново полуфинале, овог пута у Купу победника купова. У прве две рунде звезда је прошла поред солунског ПАОК-а и луксембуршког Авенира, а у четвртфиналу пред нашим играчима био је велики Реал Мадрид. Шестог марта 1975. Звезду је на стадиону Бернабеу дочекао Миљан Миљанић, сада као тренер Реала, као и 125 хиљада домаћих навијача, најбројнија публика коју је наш клуб икад видео. Домаћин је победио 2:0, али то није било довољно у дуелу са Звездом. Тринаест дана касније сто хиљада људи прославило је величанствену победу, остварену головима Џајића и голмана Оље Петровића из пенала. У продужецима голова није било, а са беле тачке наш тим победио је 6:5, последњи гол дао је Јанковић, а Петровић је одбранио пенал Сантиљани.

Следећег месеца у Будимпешти Звезда је поражена од Ференцвароша 2:1, а реванш је ушао у легенду као утакмица са највећом посетом на Маракани. Продатио је 96.070 карата, а процењује се да је на трибинама било и свих 110 хиљада људи, дупло више од данашњег капацитета нашег стадиона. Сви они кући су отишли разочарани, јер је Хеђшијев гол из пенала у 83. минуту донео коначних 2:2 и пласман Ференцвароша у финале.

 

Борусија - прво европско финале

Још једном је почетак био тежак - у Берлину Звезда је од Динама примила три гола за пола сата, брзо узвратила два пута, али је у финишу поклекла и поражена 5:2 голом Брилета у 89. минуту. Лекција је научена, а финиш ће до краја такмичења бити Звездино време. У реваншу су Немци брзо повели и чували предност до 58. минута. Тада је почео преокрет заокружен поготком Шестића за 4:1 у 90. минуту.

Против Спортинга из Хихона Звезда је победила на страни и играла нерешено код куће, а оба гола постигла је у последњих десет минута меча. Трећи ривал био је лондонски Арсенал, који је елиминисан такође резултатима 1:0 и 1:1, а одлучио је гол Савића на Хајберију, три минута пре краја, после једне од најлепших акција у историји клуба.

И први пролећни ривал био је из Енглеске - Вест Бромвич Албион - а промена није било ни у резултатима: рутинских 1:0 и 1:1, Савић у Београду (из слободног ударца) и Шестић у предграђу Бирмингема (лобом) погађали су у последњих пет минута.

Полуфинале води Звезду још једном у Берлин, на другу страну зида, где је чека Херта. Први меч код куће Звезда добија са уобичајених 1:0 (пети гол Дулета Савића у такмичењу), а у Берлину домаћин већ у 18. минуту води 2:0. Ипак, Милош Шестић се побринуо да елиминише и другу берлинску екипу и обезбеди Звезди место у финалу.

А тамо је нашу екипу чекала Борусија из Менхенгладбаха, најтрофејнији немачки тим током 70-их (пет титула), који је од 1973. до 1980. играо пет европских финала. На Маракани је деветог маја Шестић наставио да терорише Немце, али је Јуришићев аутогол дао ривалу психолошку предност пред реванш. Узвратна утакмица играла се у Диселдорфу, где је Италијан Микелоти поклонио Немцима пенал, а Данац Симонсен пресудио Звезди.

Црвено-бели дрес у финалним мечевима носили су Стојановић, Јовановић, Јовин, Муслин (Крмпотић), Милетовић, Јуришић, Петровић, Благојевић, Савић, Шестић (Миловановић), Милосављевић, а са клупе их је предводио Бранко Станковић.

 

Осамдесете - поуке и припрема  

У следеће четири сезоне Звезда је играла у сва три купа и испадала од великана европског фудбала - Бајерна, Интера, Андерлехта и Барселоне. На путу ка тим утакмицама наши играчи играли су два пута по снегу Норвешке, а једном на малтешкој шљаци (јер Хибернијанс није желео да плати за једини травнати терен у земљи).

Трећа рунда Купа УЕФА у сезони 1979/80 донела је велику тугу за Звездине навијаче, који су већ помислили да је велики успех у рукама. Бајерн је у Минхену победио 2:0, али је на Маракани после 60 минута Звезда водила 3:0 (Савић, Петровић, Репчић). Тада се наши фудбалери повлаче и примају два гола за неуспех који ће бити освећен 12 година касније.

Следеће сезоне Звезда је стигла до четвртфинала Купа шампиона, а још један гол Сребренка Репчића дао је нашем тиму одличних 1:1 са Интером на Сан Сиру. У реваншу једини гол постигли су Италијани (Мураро) па је Звезда остала без трећег полуфинала у историји.

Нову прилику наш тим је имао већ следеће године, када је у четвртфиналу ривал био Андерлехт. Белгијанци, предвођени Томиславом Ивићем, славили су у оба меча резултатом 2:1, пре него што су испали од каснијег победника Астон Виле.

Исте јесени на Маракану је стигао најбољи фудбалер на свету у последњој четвртини двадесетог века. Звезда је од Барселоне примила четири гола, а никада ниједан противнички играч није добио овације као Дијего Армандо Марадона после спектакуларног лоба.

Уследиле су две слабе сезоне, обележене испадањем у првим колима. Најпре је од Звезде оба пута боља била Хелас Верона, предвођена Фаном и Елкјером, а затим је Јањанинов шоу у финишу меча са Бенфиком (хет-трик за преокрет од 0:2 у 3:2) био недовољан, јер су у Лисабону примљена два гола у последњих четврт сата.

На средини осамдесетих Звезда је два пута испадала од мадридских тимова, оба пута у првом пролећном колу. Константност нашег клуба на континенталној сцени најбоље потврђује податак да је у девет сезона од 1978. до 1987. чак пет пута успела да презими у Европи.

Наступ у Купу победника купова 1985/1986 обележио је "случај Зјајо", који је утицао на петонедељно одлагање реванша друге рунде са Лингбијем. УЕФА је пресудила у корист Звезде, па је наш тим играо са Атлетиком. После 0:2 у Мадриду (истим резултатом "Јорганџије" су нас победиле и 12 година раније, у четвртфиналу КЕШ) наша екипа је изборила само 1:1, а црвени картон за Милка Ђуровског због ироничног аплауза Србији био је увод у велике промене у играчком кадру.

Годину дана касније Звездин 42. рођендан увеличала је посета најтрофејнијег клуба у историји. По изузетно хладном времену Звезда је блистала и до полувремена водила 3:0. Реал је на крају успео да дође до 4:2 (уз један погођен и један промашен пенал), довољно да у реваншу тријумфом 2:0 освети пораз из 1975. године. Пре тога наш стадион био је сведок још једне освете за седамдесете, када је у првом колу прегажен Панатинаикос 3:0, уз незаборавни гол Мусемића.

 

Велики план

Нова управа већ је спремила петогодишњи план са идејом да наш клуб освоји титулу првака Европе, али у прве три сезоне Звезда није стигла ни до пролећа. Почело је лаганом победом над Тракијом и дебаклом у Брижу, а већ у јесен 1988. Маракана је дочекала нови суперспектакл са неочекиваном репризом.

У другом колу Купа шампиона Звезда је извукла европски Дреам теам тог доба - АЦ Милан. Берлусконијева екипа предвођена холандском тројком Гулит-ван Бастен-Рајкард била је апсолутни фаворит, али је на Сан Сиру Звезда други пут у истој деценији дошла до 1:1. Херој дана био је Драган Стојковић, чији је соло-гол један од најлепших у клупској историји, а одговор Вирдиса стигао је минут касније.

Реванш на Маракани трајао је пуна 24 сата. Деветог новембра Савићевић је донео предност Звезди, али је због магле меч прекинут у 61. минуту. Следећег дана меч је поновљен, ван Бастен и Стојковић дали су голове, па су уследили продужеци и пенали. Са беле тачке погодили су Стојковић и Просинечки, а Савићевићу и Мркели одбранио је Гали. За Миланисте прецизна су била сва четири извођача: Барези, ван Бастен, Евани и Рајкард. "Росонери" ће и те и следеће сезоне бити незаустављиви у Европи, а после њих на ред ће доћи Звезда.

Ипак, до тада требало је одиграти Куп УЕФА 1989/1990, а такмичење је као и десет година раније отворено тријумфом над Галатасарајем. Уследила је дупла победа над Жалгирисом, да би 22. новембра два гола Дејана Савићевића донела Звезди велику предност над Келном. Четрнаест дана касније Звезда је рутински контролисала игру сат времена, затим је Фалко Гец успео да врати свој тим у игру са два поготка, Просинечки промашује стопостотну шансу у 90. минуту, а у следећем минуту Франк Орденевиц шаље "Јарчеве" у четвртфинале. Нову прилику Звезда ће добити следеће јесени, али ће тог пута умети да је искористи.

После освојене титуле у Барију Звезда је морала да трофеј брани ван своје земље, због рата у бившој Југославији. УЕФА је те године променила формат и уместо купа покренула Лигу шампиона, у којој је учествовало осам најбољих на континенту. На путу до групе Звезда је у Сегедину и на страни победила Портадаун и Аполон Лимасол, а за противнике у групи добила је Сампдорију, Андерлехт и Панатинаикос.

Почело је поразом 0:2 на Марасију, првим после 17 мечева (пета најдужа серија без пораза у елитном европском такмичењу), после чега је Андерлехт побеђен у Будимпешти, а Панатинаикос на пролеће и у Атини и у Софији. Кључни меч Звезда је играла са Сампдоријом, када је испустила 1:0 и доживела пораз 1:3, чиме је италијански клуб обезбедио место у лондонском финалу. Крај једне ере, у којој је Звезда у 22 године 11 пута дочекала пролеће у Европи и везала 24 сезоне у једном од евро-купова, догодио се у Бриселу, где смо поражени 3:2 у мечу без такмичарског значаја.

Крајем маја Уједињнене нације су увеле санкције нашој земљи, чиме је на три године српски и црногорски фудбал протеран са међународне сцене. Када се врати у Европу Звезда неће бити третирана како заслужује.

 

Повратак у Европу

Током сезоне 1994/1995 УЕФА и ФИФА примили су наше фудбалере натраг, али док је репрезентација наставила тамо где је стала у пролеће 1992. године, клубовима су обрисани сви резултати и третирани су као почетници у европској конкуренцији. Тако је Звезда, шампион Европе из 1991, учесник групе 1992. и осмине финала 1990. године (све те три сезоне су се рачунале при одређивању носилаца у лето 1995. године) постављена на дно листе и уместо места у Лиги шампиона (као шампион СРЈ за 1995. годину) премештена у Куп УЕФА. Та одлука имаће дугорочно катастрофалне последице по наш тим - уместо да ужива у плодовима сопственог дугогодишњег рада и преко лакших ривала долази до групне фазе Лиге шампиона, он ће већ на старту добијати најтеже ривале, а такмичење ће почињати већ у јулу.

Први меч по повратку Звезда је одиграла 8. августа 1995. са швајцарским Ксамаксом. Шездесет хиљада људи дошло је да поздрави нову генерацију која је упркос свим проблемима имала велике амбиције, али је после низа промашаја казна стигла у 87. минуту у виду Витловог гола. У реваншу погодака није било, па се сезона за Звезду завршила у августу, што се није догодило никад пре и никад касније.

Ако је прва европска сезона донела шок, друга доноси обећање. Уместо Љупка на клупи је био Владимир Петровић, а предводници нове генерације били су тинејџери Дејан Станковић и Перица Огњеновић. Звезда је кроз два ремија избацила Хартс, а после минималног пораза у Кајзерслаутерну уследило је блиставо вече окончано са три гола за наш тим у продужетку. Награда за победу од 4:0 била је дуел са Барселоном, четврти пут у историји. Барса је те године била најјачи тим изван Лиге шампиона, што је потврдила освајањем Купа купова. Ипак, Звезда се није предала, водила је у обе утакмице (завршене 1:3 и 1:1), а атмосфера на Маракани последњег дана октобра 1996. била је вероватно најбоља у последњих 15 година, украшена предивном кореографијом са панорамом Београда на западној трибини.

Следеће сезоне Звезда се мучила са Хелсинкијем и Екереном и на крају заглавила у блату жестоког пљуска који је почео паралелно са утакмицом. Слично неуспешно Звезда је у Европи играла два лета касније, када је тешко прошла Нефчи из Бакуа, а затим испала од Монпељеа.

Између те две сезоне виђен је сасвим пристојан низ у Купу УЕФА, где је мрежа нејаког Колхетија из Грузије напуњена са 11 лопти, пре него што су елиминисани респектабилни ривали Ротор Волгоград и Мец, а непрелазна препрека за Звезду био је Лионски Олимпик, који је искористио двоструке стандарде УЕФА и изнудио да уместо у Београду гостује у Букурешту.

 

Нови век и нови изазови


После пет година Звезда је 2000. освојила титулу и изборила се за први наступ у реформисаним квалификацијама за Лигу шампиона, у којима је после победа над КИ Клаксвиком и Торпедом из Кутаисија играла са кијевским Динамом. Испоставиће се да је то била најбоља прилика у првих пет покушаја да се домогнемо елитног такмичења - у Кијеву је било 0:0, у Београду је Звезда водила 11 минута, али је гол у гостима Валентина Бјалкевича пресудио. Звезда се преселила у Куп УЕФА, где је са успехом надиграла Лестер Сити (иако је реванш игран у Бечу), а затим се добро носила са Селтом, док се није испоставило да су процедуралном грешком у састав убачена два играча који немају право наступа у Вигу.

Уследио је нови покушај у Лиги шампиона, победа над Омонијом, па 0:0 и 0:3 са Бајером из Леверкузена, каснијим финалистом. У Купу УЕФА Звезда је доживела тежак неуспех, јер је у првом колу испала од нејаке екипе ЦСКА Кијев.

Следе поново две сезоне у Купу УЕФА, прва гостовања у Казахстану и Молдавији, победе над Кјевом и Оденсеом, а затим неуспеси у дуелима са њиховим суседима Лациом и Росенборгом. Против Норвежана Звезда је имала сјајну прилику да дочека пролеће - играча више у Трондхајму и меч завршен без голова, али је у Београду једини погодак постигао Братбак.

Нова титула 2004. године и сјајан припремни период подмлађене екипе донели су велике амбиције, а две београдске победе над Јанг Бојсом и ПСВ-ом само су их појачале. Дан пред реванш у Ајндховену повредио се Никола Жигић и Звезда се суочила са озбиљним проблемом. Неискусна екипа лоше је реаговала, ПСВ је реванш добио резултатом 5:0 (најубедљивији пораз у европској историји клуба), што ће оставити дубок траг на целу генерацију. Још увек у шоку наша екипа поражена је у Санкт Петербургу од Зенита 4:0 и опростила се и од Купа УЕФА, а са клупе је и трећи пут отишао Љупко Петровић.

У нови формат Купа УЕФА Звезда је успешно крочила 2005. године - у квалификацијама је декласиран хрватски Интер, у првом колу голом у гостима побеђена Брага, па је Звезда добила групу са Базелом, Трумсеом, Ромом и Стразбуром. Против Швајцараца Звезда је играла без публике, али је повела, играла добро и - изгубила голом три минута пре краја. У Норвешкој очекивала се победа, али је доживљен убедљив пораз. Када је изгледало да наде у пролазак нема наша екипа је убедљиво победила Рому уз бриљантан наступ Николе Жигића, па је у последњем колу победа у Стразбуру гарантовала европско пролеће. У Алзасу је утакмица почела одлично, Звезда је у последњих 10 минута ушла са предношћу од 2:0, али су две велике грешке одбране омогућиле тинејџеру Гамеиру да се прослави и десет секунди пре краја меча нанесе тежак ударац нашем клубу.

У наредној 2006. години црвено-бели нису успели да се домогну Лиге шампиона, јер им се као последња препрека на том путу испречио италијански Милан, који је и поред суспензије због учешћа у афери "Калчополи" изборио право наступа у квалификацијама. Миланези су испоставиће се на крају сезоне и окитити најпрестижнијих континенталним пехаром. Са друге стране Црвена звезда није успела да се домогне ни другог по квалитету европског такмичења, Лиге Европе. Црвено-бели елиминисани су од чешког Либереца прилично убедљиво иако су са истим ривалом само неколико месеци раније, током припрема, лако изашли на крај. Лето 2007. године обележио је још један науспели покушај пласмана у Лигу шампиона. Бољи од изабраника Милорада Косановића био је шкотски Ренџерс. У првом сусрету у Глазгову црвено-бели су поклекли у самом финишу, тачније у последњем минуту меча када је Наћо Ново испоставиће се након београдског реванша постигао једини погодак у двомечу два клуба. Уследио је дуел са Гроцлином за пласман у Групе Лиге Уефа. Са две минималне победе, Црвена звезда је омогућила својим навијачима да гледају свој тим у нова четири европска меча. Групну фазу започели смо окршајем са "старим" зналцем, Бајерном из Минхена, први пут после полуфинала КЕШ 1991. године. До пред сам крај головима Милијаша и Коромана најтрофејнији српски клуб је био надомак победе, међутим у последњим тренуцима меча са два гола Баварци су успели донекле да се освете за пораз од пре, у том тренутку 16 година. Нажалост игру коју су пружили против Немаца црвено-бели до краја групног дела такмичења нису успели да понове. Уследили су порази од Ариса, Болтона и Браге, па је тим из Љутице Богдана европску јесен 2007. године завршио на последњем месту, без освојеног бода.

Наредно учешће у сезони 2008/09 било је такође неславно. У два сусрета против кипарског Апоела Црвена звезда је завршила своју европску причу. У првом мечу било је 2:2, да би у реваншу на Маракани после много преокрета и два продужетка даље отишли Кипрани, захваљујући голу више постигнутом у гостима. Резултат је био 3:3. У наредној сезони дошло је до смене у свим структурама клуба, за новог председника изабран је Владан Лукић, а нови шеф стручног штаба био је Владимир Петровић - Пижон. То је донекле позитивно утицало на новооформљен тим који је и ако му се нису давале велике шансе успешно пребродио две препреке на путу ка Лиги Европе. Побеђени су Рудар из Велења, и Динамо из Тбилисија у једној од најзанимљивијих утакмица у новијој историји Звезде. Уследио је кључни двомеч са Славијом из Прага у којем су црвено-бели скупо платили грешке начињене на гостовању и у узвратни дуел на Маракани ушли са минусом од три поготка. И поред тога, ношени сјајном подршком са трибина Звездаши су били близу великог подвига, јер су након првих 45 минута имали само гол заостатка. Нажалост у наставку Чеси су успели да затресу нашу мрежу и тако отклоне све дилеме. Наредне 2010. године у нову сезону се ушло веома амбициозно, али су се црвено-бели поново потпуно неочекивано спотакли о прву препреку. Пораз од Слована у Београду резултатом 2:1, најавио је крај још једне европске приче за некадашњег првака Европе и света. У Братислави и поред велике борбе нисмо могли даље од ремија. Утакмица је завршена резултатом 1:1.

Уследила су два болна искуства са француским клубовима. Прво је Рен у сезони 2011/12 убедљиво у оба сусрета надиграо у то време изабранике Роберта Просинечког. За утеху црвено-белима је остала победа у трећем колу квалификација, када је на Маракани демолирам Вентспилс са 7:0 и када је остварена једна од најубедљивијих победа у историји клуба када су у питању европски наступи. Траљаво смо почели европски пут и у сезони 2012/13. После доста проблема "прошли" смо белоруски Нафтан, односно кипарску Омонији након бољег извођења једанаестераца. Пред двомеч последњег кола квалификација оставку на место тренера поднео је Роберт Просинечи, а на његово место 48 сати пре утакмице са Бордоом дошао је тадашњи селектор младе репрезентације Србије, Александар Јанковић. Након велике борбе није било голова, па је на реванш, Црвена звезда отпутовала са активним резултатом. Све је почело као у сну. Младеновићев волеј у смирај првог дела игре наговестио је евентуално велико изненађење. Жирондинци су свесни негативног резултата у друго полувреме ушли са тотално офанзивним опредељењем које им се исплатило, јер су успели да преокрену резултат и поведу са 2:1. Међутим, ту није био крај узбуђењима на стадиону "Шабан Далма". Минут пре краја Микић је постигао погодак који је наш клуб водио у групе Лиге Европе. Испоставиће се ипак, да није било тако јер је у судијској надокнади времена после серије грешака наше одбране, Бордо са беле тачке постигао трећи погодак и терен напустио као победник двомеча. Наши играчи у Београд су се вратили у неверици и сузама.

Pošalji e-mail
Zvezda-SPARTAK-VIRAL-LEVI.jpg
Zvezda-SPARTAK-VIRAL-DESNI.jpg