Главни мени

Званични портал фк Црвена звезда

Pehari

Бари

Планови за поход на европски трон на Маракани су прављени од средине 80-их година. Звезда је у претходне две деценије остваривала солидне европске резултате састављајући тим од играча из своје Омладинске школе, уз повремено довођење младих талентованих фудбалера из малих клубова, углавном у Србији. Тандем Џајић-Цветковић решио је да крене другим путем, да довођењем најбољих играча на домаћем тржишту створи екипу која би одмах могла да се такмичи на континенталном нивоу, а за неколико сезона и буде кандидат за европске трофеје.

Окупљање 

 

Први корак у новом смеру догодио се у лето 1986. године, када су из загребачког Динама доведени Бора Цветковић и Миливој Брачун, а из нишког Радничког највећи таленат југословенског фудбала Драган Стојковић. Већ годину дана касније Пиксијевим путем кренуо је Драгиша Бинић, који ће са Цветковићем чинити најбржи напад у Европи, а Динамо је остао и без трећег, најнадаренијег играча - Роберта Просинечког. До лета 1988. године у црвено-бели дрес обучени су и најквалитетнији преостали играчи у лиги - Дејан Савићевић и Дарко Панчев. Уз мало дораде екипа је била спремна за највише домете.

Иако су се сваке године мењали тренери, Звезда је успевала да одржи стил игре базиран на брзим нападачима и врхунски квалитетним везним играчима, а мало је недостајало да већ у првом покушају буде избачен најјачи европски клуб те епохе - Милан. У тој сезони (1988/1989) наш тим је изгубио титулу у дуелу са Војводином (што ће касније такође имати велики значај), па је други покушај европског похода био посвећен Купу УЕФА. Шести децембар 1989. године један је од кључних дана на путу Звезде ка Барију и Токију - тог дана је бриљантна Шекуларчева екипа у Келну доживела тежак пораз и испала у трећој рунди Купа УЕФА, научивши тежим путем кључну лекцију такмичарског фудбала.

Коцкице су наставиле да се слажу - Миле Белодедић је провео целу годину у клубу, на тренингу усавршавајући играче, али је тек у пролеће 1990. могао да заигра за тим. У лето 1990. Шекуларца мења Љупко Петровић, управо човек који је годину дана раније однео титулу из Звездиних руку у Нови Сад. Петровић је у претходној сезони тренирао Рад и сарађивао са Звездиним јуниором Владом Југовићем, талентом потпуно новог профила за српске услове и човеком који ће померити границе тркачких могућности.

Клуб је озбиљно ослабљен одласком капитена Стојковића, који је те године био један од несумњиво најбољих светских играча, што је потврдио и на Мондијалу у Италији. Пикси је са Маракане отишао у Марсеј, не слутећи да ће дојучерашње другове видети следећег маја. Иако је изгубила капитена, Звезда је остала изузетно снажна, попуњена добро на свакој позицији.

Сцена је тако постављена. Звезда је глатко освојила претпоследњу титулу шампиона комплетне Југославије, и дошло је време да се пажљиво састављена екипа докаже на највишој сцени. Оправдања више није могло да буде, чак и да политичка ситуација није пред Петровића и играче постављала цајтнот, свака пропуштена година носила је могућност да још неки од кључних играча напусти клуб у великом трансферу.

 

Јесен

 

Историјске околности ишле су на руку Звезди - шампион најјаче европске лиге те сезоне био је релативно просечни Наполи, а првак Енглеске Ливерпул је и даље био под суспензијом због Хејсела, што је групу потенцијалних ривала светске класе свело на браниоца трофеја Милан, мадридски Реал, Бајерн из Минхена и изузетно снажни и амбициозни Олимпик Марсеј. Уз мало среће на жребу Звезда може до полуфинала Купа шампиона, први пут после 20 година, а тамо је све могуће.

Звезда је у то доба била далеко најуспешнији клуб Балкана и целе источне Европе у евро-куповима. Од полуфинала другог Купа Шампиона, када је поражен од Фјорентине, наш клуб је 14 пута дочекивао пролеће у Европи, а шест пута био полуфиналиста у сва три купа. На вечној листи УЕФА стабилно се држала у првих 15, а по броју учешћа у евро-куповима заостајала је само за тандемом Реал Мадрид - Барселона.

Жреб је у првом колу на Звездин пут поставио не нарочито атрактивни швајцарски Грасхопер, предвођен старим знанцем Отмаром Хицфелдом (четири године раније поражен на Маракани са Арауом) и са тада још непознатим Аленом Сутером и Чиријаком Сфорцом. „Скакавци“ су шокирали Маракану водећим голом Петера Кецлеа, а Драгиша Бинић, који је током лета враћен у клуб после двогодишњег боравка на Западу, успео је да изједначи. После 1:1 многи навијачи црвено-белих уплашили су се новог опроштаја од Европе већ током јесени.

Реванш на стадиону „Хардтурм“ показао је праве могућности екипе Љупка Петровића. Просинечки је отворио серију голова у Лиги шампиона погодивши мрежу ривала два пута, а по један су додали Панчев и Радиновић, па још један Кецлеов погодак никог није потресао.

Друго коло обезбедило је прави спектакл на Маракани, јер у госте је долазио Глазгов Ренџерс, на чијој клупи је седео Волтер Смит. Шкотски шампион желео је 24. октобра добар резултат, али је крцата Маракана подстакла играче нашег клуба на још један сјајан меч у којем су се ређале шансе пред голом Криса Вудса. Већ после неколико минута Браун је дао аутогол, а погодак Роберта Просинечког из слободног ударца удвостручио је предност. Коначних 3:0 за експлозију радости обезбедио је Дарко Панчев.

„Кобра“ је поново казнила противника у реваншу на „Ајброксу“, атрактивним маказицама, после којих је легендарни али МекКоист могао само да изједначи. Једина лоша страна двомеча са шкотским клубом била је повреда коју је доживео капитен Стеван Стојановић, али је Звезда већ тада изборила европско пролеће, па је времена за Дикин опоравак било довољно.

 

Пролеће

 

У трећој рунди Звезда, појачана Синишом Михајловићем, плаћеним милион марака, креће на немачку турнеју, а ривал је последњи шампион ДДР-а Динамо Дрезден. Саксонци су реално били далеко најлакши могућ ривал у четвртфиналу, у којем је Марсеј играо са Миланом, Бајерн са Портом, а Реал са Спартаком. На Маракани иста слика као у октобру - противник прегажен и испраћен кући са 3:0, а чак је Просинечки поново погодио из слободног ударца. Пресотале голове дали су Бинић и Савићевић.

Меч у Дрездену почео је лоше, пенал за домаћина већ у другом минуту и гол Торстена Гичова. Ипак, разлика у квалитету се брзо осетила, Савићевић и Панчев су преокренули резултат, а група насилних домаћих навијача изазвала је инцидент, због којег је меч прекинут у 78. минуту. УЕФА је утакмицу регистровала резултатом 3:0 у нашу корист, а Звезда се трећи пут у историји домогла полуфинала Купа шампиона.

Пут ка трофеју наставио је да се отвара - Марсеј је елиминисао званичне шампионе из Милана, а Реал Мадрид, који је претходне јесени у мечевима са Оденсеом и Тиролом дао чак 21 гол, срушен је после дебакла у дуелу са Спартаком.Четврти полуфиналиста био је Бајерн, после победе у Порту.

Баварци су у шест мечева остварили пет победа, али ниједан ривал није био ни приближно јак као Црвена звезда. Иако су искуства са Бајерном била веома лоша (два узастопна неуспеха деценију раније) на Маракани је владао оптимизам, а највише га је ширио традиционално уздржани Драган Џајић, који је најавио победу у Минхену.

Погодак Роланда Волфарта само је привремено дао предност Баварцима, а управо ће тај играч прићи врху списка трагичара 14 дана касније. На Олимпијском стадиону иницијативу прузима Звезда. Пред сâмо полувреме Просинечки шаље лопту Бинићу, следе брзи трк и центаршут на задњу стативу, где лопту чека Дарко Панчев - 1:1.

На почетку другог полувремена Ефенберг продаје једну лопту, Панчев идеално послужује Савићевића, који трчи од центра до шеснаестерца, неухватљив за Јиргена Колера и Ауман је немоћан - 1:2. Незапамћених петнаест хиљада Звездиних навијача на северној трибини минхенског стадиона је у делиријуму.

А то је био тек почетак. Четрнаест дана касније све је функционисало у првом полувремену - Михајловић је из слободног ударца надмудрио Аумана и Звезда је стекла два гола предности. Агонија почиње када је Аугенталеров слободни ударац прошао Стојановићу кроз руке и ноге. Ноге су се ођедном одсекле, а пет минута касније Манфред Бендер погађа за 1:2. Бајерн је изједначио резултат, али није мислио да стане. У последњих пола сата шансе се ређају пред оба гола, а Звездина судбина виси о концу - још један примљени гол и за пролазак нашем тиму би требала два поготка.

Срећа тада у потпуности стаје на страну Звезде: стрелац из првог меча Волфарт погађа стативу, а лопта се одбија између два одлично постављена Бајернова играча. А онда, за историју: Југовић вуче лопту по дијагонали, размењује пасове са Панчевом, Просинечки пролази по левој страни, враћа Михајловићу, на центаршут трапаво стартује Аугенталер, Панчев збуњује Аумана и - небо се отворило, стадион је експлодирао...

 

Бари

Тада креће операција Бари. Љупко Петровић води екипу у Италију недељу дана пре финала да се у миру и тишини спреми за окршај са марсејским Олимпиком. Звезда је до тог тренутка дала 18 голова на осам утакмица, француски првак их је постигао 20, па је стото финале европских такмичења најављивано као нападачки спектакл. Али, са трофејом надомак руке и Петровић и Ремонд Хуталс одлучили су се за дефанзиву.

После 120 минута игре и само неколико прилика на обе стране одлука је донета извођењем пенала. Просинечки је погодио мрежу Олмете ударцем десно полувисоко, а већ у првој серији Стојановић скоком удесно брани ударац Мануела Амороса. Испоставиће се да је то одлучило. Погађају редом Бинић (исто као Просинечки), Бернар Казони (одмерено, у десну малу мрежу), Белодедић (по земљи, у сâм доњи леви угао), Папен (исти правац, мало више и снажније него Белодедић), Михајловић (доле десно, пошто је ископао приличну количину земље) и Мозер (елегантно у десни угао).

Прилику за тријумф има Дарко Панчев - освајач Златне копачке гађао је близу средини гола, али је ударио снажно и ухватио Олмету у раскораку, довољно за највећу радост у историји клуба. Двадесет хиљада навијача на стадиону „Свети Никола“ и милиони широм Србије и света добило је најлепши поклон.


 

Pošalji e-mail
Zvezda-SPARTAK-VIRAL-LEVI.jpg
Zvezda-SPARTAK-VIRAL-DESNI.jpg