Главни мени

Званични портал фк Црвена звезда

Pehari

Шампиони државе 1980.

Убедљивом победом над Сарајевом (4:1), практично јединим ривалом који је у првенству 1979/80 могао да јој ускрати шампионско славље, Црвена звезда је тринаести пут, у својој, у то време, три и по деценије дугој и славној историји, постала национални првак. Сарајево је било дуго испред Звезде, али су га црвено-бели престигли и два кола пре краја осигурали прво место, и на тај начин је, по ко зна који већ пут доказала оно што су сви знали – да од београдских црвено-белих у југословенском фудбалу нема бољег, успешнијег и популарнијег клуба!
1980.jpg

Тринаест титула за 35 година постојања - то је подвиг са којим може да се похвали мало који клуб у Европи, па чак и на свету. Са освајањем нове титуле, најтрофејнији југословенски клуб је изборио и 22. учешће на европској сцени, овог пута у најјачој конкуренцији - Купу европских шампиона. Већ тада је Црвена звезда имала велике амбиције и у Европи - да буде шампион Старог континента, али тај подвиг ће остваритри десет година касније, када је 29. маја 19991. у Барију остварила највећи успех у историји југословенског фудбала. Амбиције су биле велике, иако у тој генерацији, Звезда није имала такве асове какви су биле њене прве три звезде: Рајко Митић, Драгослав Шекуларац и поготово Драган Џајић, с чијом генерацијијом је почела Звездина фудбалска доминација. Али, на крају осме деценије прошлог века у црвено-белом дресу су заблистали Владимир Петровић, Душан Савић, Сребренко Репчић, Милош Шестић...

Пре Сарајева, Звезда је бриљантним играма савладала и велике ривале Вележ (2:0) и Хајдук (3:1), а против Партизана је по традицији имала позитиван скор - 2:0, 0:0. Када је тим дошао у руке легендарног играча и тренера Бранка Станковића, жетеоци титула су наставили свој посао. Годину дана раније, ни блага смена генерације, није могла да заустави Црвену звезду на путу до завршне представе - финала Купе Уефе и судара с Борусијом из Менхенгладбаха, којој је после велике борбе припао трофеј.

Предводник нове генерације је био изузетни фудбалер везног реда Владимир Петровић Пижон, који ће сасвим заслужено бити промовисан у Звездину четврту играчку звезду. Те сезоне, Љуковчан је сигурно чувао гол, а у одбрани су се истилицали Миле Јовин и Бошко Ђуровски, чије је време тек долазило. Стандардно добри су били Благојевић, Боровница, Крмпотић, Милосављевић и један од најискуснијих - нападач Филиповић, који је у тандему с Душаном Савићем био највећа претња противничким голманима.

- Без разлога су ме назвали „гвозденим Станетом" - говорио је Бранко Станковић. - Јесам тражио од играча да раде више него што су научили, јесам неке „звездице" добро продрмао када је требало, али сам их поштовао и волео као своје синове. Борусија није била боља од нас у два финална меча, мало је и судија Микелоти умешао прсте, али не жалим...

Те сезоне, Црвена звезда је била убедљиво прва са 48 бодова, седам више од другопласираног Сарејева и по девет од нишког Радничког и Напретка из Крушевца... „Вечити ривал" Партизан је заврпшио првенство на 13. месту, са свега бодом више од претпоследњег Осијека, који је испао из лиге.

Играчки кадар:
Цвијетин Благојевић 31-2, Здравко Боровница 24, Бошко Ђуровски 14-1, Никола Јовановић 14, Милан Јовин 31-1, Иван Јуришић 19, Златко Крмпотић 25, Живан Љуковчан 23-16 примљених голова, Драган Милетовић 18, Ђорђе Миловановић 14-3, Недељко Милосављевић 24-3, Зоран Митић 1, Борко Митровић 1, Славољуб Муслин 15, Душан Николић 16-1, Владимир Петровић 28-5, Сребренко Репчић 33-7, Душан Савић 28-11, Радомир Савић 9-3, Србољуб Стаменковић 1, Горан Стевановић 1, Александар Стојановић 11-10 примљених голова, Зоран Филиповић 24-6, Милош Шестић 28-4.

Тренер:
Бранко Станковић

Pošalji e-mail